Теме: Друштво | Лично

Верујем – не верујем

Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/4765

Пре неки дан је Џејн покренула анкету на тему веровања у бога. Она је људе према односу који имају према богугруписала у оне који верују у бога, оне који верују  да постоји нека „виша сила „, оне који не знају да ли бог постоји и оне који верују да бог не постоји.

Резултате анкете је објавила на блогу у чланку Симбол вере, који је многе подстакао да се замисле. И мени је то био подстрек да најзад напишем чланак на ту тему који сам, да признам, одавно планирао.

Моје виђење

Да почнем са тим да сам се у Џејниној анкети изјаснио као агностик. Не знам да ли постоји, не поричем његово постојање, али сматрам да је његово постојање немогуће нити доказати нити оспорити.

Творац, ако и постоји, мора бити ван домашаја наше моћи поимања. Из тога произилази да сматрам да је потпуно бесмислено уопште покушавати доказати његово постојање, а још мање објашњавање његовог обличја. Творац дакле, може да се разматра само у домену веровања. Наравно, не спорим онима који верују – да верују или онима који оспоравају веровање – да не верују.

Ипак, и као агностика, и мене занима одговор на питања о постанку и сврси постојања. Јасно ми је да те одговоре не могу добити, али, и ја, на неки начин, желим да „нешто има“. Волео бих да живот није само случај који нема никакву посебну сврху већ се дешава само стицајем околности.

Шта је вера

Појам бога, или творца, или створитеља не треба посматрати уско како је то уобичајено. Ако неко верује, то не мора да значи да верује у персонификованог бога. Однос према богу у ствари представља однос према сврси сопственог постојања.  Веровање најпре значи да се не прихвата да живот нема сврху и да је случајан. Веровање је жеља да се сопственом постојању да сврсисходност.

Веру сматрам сасвим личном ствари. Природно је да свако има некакав однос према питању постанка и сврхе постојања. Сматрам и да је тај однос јединствен за сваку особу понаособ.

Међутим, када неко веровање постане учење које је прихватају и друге особе, тада то више није вера, већ постаје религија. Религија је по дефиницији неприродна, јер намеће људима један однос према творцу, питању постанка и сврхе постојања, што је у нескладу са вером као личним погледом на свет који је јединствен за сваку особу.

Зашто је неко склон да прихвата учење било које цркве не знам, али ми је сасвим јасно зашто су људи склони да формирају цркве и придобијају вернике – то са богом и нема много везе већ са стицањем моћи, богатства и утицаја.


Поделите овај чланак са пријатељима


Leave a Reply

 

 

 

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Попуните израз тако да буде тачан: *