Ђетиња

Река Ђетиња настаје на обронцима планине Таре, у Пустом пољу код Кремана, где се на једном месту спајају река Братешина, Коњска река, Ужички поток и Томића поток. Након 75 километара тока улива се у реку Моравицу са којом чини реку Западну Мораву. Вода у горњем току (изнад Ужица) спада у I и II класу квалитета.

Све до Ужица, река Ђетиња тече јединственом клисуром која у неким деловима има и одлике кањона. Наизменично има миран ток и бесомучно скаче преко стена правећи слапове, провлачећи се кроз клисуру наткривена стеновитим литицама. На најужем делу, клисура је широка само 28 метара, а сама река на месту које се зове Котлови (неко га зове и Скакавац) има свега три, четири метра ширине.

Подручје клисуре је покривено многобројним пећинама, вртачама, шкрапама и дугим морфолошким облицима. Највећа пећина у клисури је Мегара, још увек активна, приступачна је и интересантна за посетиоце. Низводно од Ужица, код села Потпећи, налази се позната Потпећка пећина, са највећимулазним сводом на Балкану. Поред потока и извора пијаће воде у клисури се налази и неколико топлих бања – извора топле воде.

Клисура је значајна и по живом свету. Велики је број ретких и ендемских биљних врста које су овде сачуване. Клисура је позната као један од простора најбогатијих дневним лептирима, а није реткост наићи на срне, лисице, видре и друге шумске животиње.

Језеро у Врутцима, на Ђетињи, настало је изградњом бране 1987. године. Лучни зид бране направљен на теснацу клисуре реке Ђетиње висок је 77 метара а дуг 241 метар. Он задржава око 54 милиона кубних метара воде, чинећи језеро које је дуго око 4 километра и допире до самог места Биоска. Оно се користи за снабдевање Ужица пијаћом водом, али и као заштита од поплавних таласа са околних планина. Ужичани га користе и за риболов и купање лети.

Изградњом бране, потопљено је насеље Врутци а са њим и остаци средњ0вековнog манастирa Рујно посвећеног светом Ђорђу. У овом манастиру је средином XVI. века, монах Теодосије штампао Рујанско четворојеванђеље – прву књигу штампану у Србији. Сазнавши за то, Турци су манастир и штампарију порушили, а монаси су пребегли у манастир Рача код Бајине Баште. Изнад језера је 2006. године изграђен нови манастир Рујно.

Језеро је потопило и део трасе старе пруге уског колосека. Ова пруга је изграђена 1925. године спајајући Ужице и Вардиште. Пруга је увелико већ била уклоњена пре изградње језера, 1974. године, али је уместо ње остао пут, исти онај који се данас користи за обилазак клисуре Ђетиње и рекреацију.

Није случајно да је пруга прошла баш овуда. Кроз клисуру Ђетиње од давнина се протезао пут, који је спајао јадранску обалу са истоком.И данас се на многим местима могу приметити остаци тог трговачког пута.

На ободу клисуре на месту званом Градина, налазе се остаци насеља које је постојало у више историјских периода, почев од неолита. Истаживање овог локалитета је тек у плану.

На простору данашњег Ужица постојало је римско утврђење названо Капедунум, мада није утврђено где се тачно налазило.

Тврђава на брду изнад града сазидана је у раном средњем веку, над самим излазом из клисуре, као заштита трговачком путу који је овуда пролазио. Касније је у више наврата дограђивана и остала сачувана све до 1863. године када је минирана и порушена.

Прва хидроцентрала у Србији, а друга на свету изграђена по Теслиним принципима, саграђена је управо на Ђетињи у Ужицу 1900. године, пет година после историјске хидроелектране подигнуте на Нијагара водопадима. Након ње, направљене су још две. Једна хидроцентрала је и данас у радном стању.

На Ђетињи поред Врутака, постоје још три језера. Велика и мала брана су направљене у Турици за потребе снабдевања хидроелектрана водом.

У самом граду налази се језеро са плажом и шеталиштем, који имају само спортско-рекреативну сврху.

Данас је клисура реке Ђетиње под посебном заштитом као природно добро и користи се за риболов и рекреацију.