Теме: Природњачење | Путање и оријентири

Авантуристички пут из Јабланице (Златибор) у Мокру Гору

Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/2483

Ово је прича о неколико блеса које су кренуле с главом у торби, путничким аутомобилима кроз златиборске забити.

Дан у ствари није обећавао. Натмурено небо више је нагињало киши него сувом времену, тако да нам је добар део преподнева одмакао у џабалебарењу. У неко доба Слобо и Верица зовнуше са идејом да одемо до на Златибор макар да мало удахнемо ваздуха. Не знајући шта би друго – пристадосмо. Придружили су нам се Војо и Саша мали Влајо од две године па тако са двоја кола кренусмо. Успут смо се договорили да изађемо на Торник. Слобо и Саша су напаљени на пуштање змајева а то им је добро место.

Поглед са Торника, Златибор

Поглед са Торника, Златибор

Торник ко Торник. Мени није нешто претерано интересантан осим због одличног видика. Нажалост, горе нас је сачекао облак тако да нисмо баш много шта могли видети. Тако мало тумарасмо и полако постаде досадно. Како дан још увек није одмакао ја предложим да сиђемо до Јабланице. То је златиборско село с оне стране Торника, у коме нисам никада био, али сам чуо много прича да је место веома лепо. Остали прихватише ту идеју и тако ми кренусмо наниже. Како смо кренули тако се и време нагло пролепшало, сунце се пробило и пружило нам заиста фантастичан поглед на долину Јабланице.

Црква брвнара - Јабланица

Црква Покрова Пресвете Богородице (црква брвнара из 1838. године) – Доња Јабланица

У самом селу се нисмо нешто много задржавали него кренусмо низбодно (низ реку Јабланицу по којој је село и добило име) видевши путоказ за цркву брвнару. Убрзо сиђосмо са асфалта али се даље настављао добар макадам тако да се нисмо бринули. Пут иде кроз сликовиту долину пратећи кривудање реке. Тако стигосмо и до цркве.

Црква Покрова Пресвете Богородице се налази на лепом скровитом месту. Изграђена је 1838. године и служила је и као божја куће и као склониште од Турака. И данас је очувана и одржавана заједно са двориштем. У непосредној близини се налази уређена чесма богата свежом и хладном водом.

Ту смо се мало задржали и разгледали па се задовољисмо. Дође време да се креће, али дан и даље није далеко одмакао.

Онако у шали, добацим како бисмо могли да наставимо низ реку па да избијемо на Црни Рзав, а онда и пређемо у Мокру Гору. Наиме, тај пут сам видео на картама, а привукао ми је пажњу јер ми је опсесија да пронађем згодне путеве којима се са Златибора може прећи до Мокре Горе, што због вожњи бициклом, што због џипова. Карте које имам ипак су веома старе и нису обећавале баш велику проходност тако да и нисам баш био уверен да се тим путем заиста може стићи до Мокре Горе и нисам заиста ни имао намеру де се у такво истраживање тог дана упуштам, но, идеја се примила. Осталима је прорадио кликер за авантуру и кретосмо даље.

Што смо више ишли низ реку и одмицали се од села, природа је постајала лепша. На крају пут се укршта са реком, али без моста. Како нам се није баш упуштало у форсирање реке аутомобилом, њих остависмо, прешавши реку преко пешачког мостића, упутисмо се даље пешке, да разгледамо. Погрешили нисмо јер нас је даље чекало само још више лепих призора. Тако претабанасмо још километар-два док не дођосмо на место где се пут поново укрстио са реком и где бисмо морали да загазимо у воду да бисмо прошли даље. То нам се није радило. Штета јер нисмо били много далеко од железничке станице Јабланица. Ипак се вратисмо.

Село Јабланица - Златибор

Село Јабланица – Златибор

Но, ни то нам није било доста, враћавши се назад колима наиђосмо на једну раскрнисцу где се пут одвајао и ишао у брдо. Слобо који је возио први застаде размишљајући да ли да идемо за Ужице или да кренемо узбрдо. И тако преломисмо и кретосмо узбрдо, ја не баш са неком намером даидем далеко, него више да избијемо на неки вис одакле можемо да бацимо поглед. Убрзо смо изашли на превој и ја изађох да мало разгледам. Са друге стране је чекао нови стрмоглав а пут се спуштао у кањон Црног Рзава. Све време ми је било криво што не понех карте са собом да бих се лакше снашао где смо и шта је шта у околини.

Уто, чух иза себе да нешто шушња, окренух се кад оно крава у шумарку, а недалеко од ње деда – чобан, чува краву. Приђем, поздравим се у упитам куд иде пут, а он ми рече да је то нови пут који је недавно пробијен и иде у Семегњево. Пре неки дан је била и прослава.

Ух како је то била лепа вест за моје уши. Одмах сам почео да у глави осмишљавам сјајну бициклистичку туру по Златибору која иде преко Торника, Јабланице и онда овим путем у Семегњево. Реда ради приупитам каква је могућност да се пређе у Мокру Гору, а чичица каже: „нема проблема имате овуда доле пут који иде право у Мокру Гору, само треба мало да се вратите на претходну раскрсницу“. Ту нам се већ и Слобо придружио па кад је чуо да је пут добар, већ је одлучио да ћемо туда да идемо. Ја нисам противречио.

Златиборска аутострада

Златиборска аутострада

И тако кретосмо у авантуру. Пут је заиста добрим делом добар, али не баш свугде. Већ иза првог превоја наишли смо на локву, али смо успели да је прођемо без већих проблема. Слобо је свог аудија протерао кроз блато а ја сам се ипак пределио да фиестом блато заобиђем кроз ливаду. Ту је Војо преузео улогу возача, а ја сам ишао испред кроз ливаду и наводио између рупа и камења. Зачудо није било никаквих проблема и тако ми настависмо пут даље, сви већ одушевељни како нам иде лепо и лако и што ћемо, ето, направити туру какву нисмо ни сањали. Самопоуздање нам је порасло јер баш док смо се бавили каљугом, наиђе још један чича чобанин и он нам потврди да је само на том месту блатиште, а да је надаље пут сув и добар и да туда иду људи колима.

Пут се наставио даље гребеном Самаревине, што се мени нарочито допало јер сам већ могао да замислим какво ће задовољство бити проћи овуда бициклом: идеш гребеном, на висини, с обе стране кањони – а поглед пуца у даљину.

Међутим испред Сувог бора наиђосмо на раскрсницу, коју нам деде нису помињале. Пут је настављао право узбрдо и изгледао је као да је у употреби, али се лево одвајао новопробијени пут. Слобо је пробао да изађе на Суви бор али негде при врху ауто није могао да савлада узбрдицу, зато ја одлучих да кренем овим новим путем рачунајући да је то вероватно направљено да иде око брда да се избегне успон. Али не лези враже, како смо напредовали тако је пут постајао све стрмији па да сам на крају одлучио да ипак прво проверим ствар. Добро урадих.

Изађох и спустих се коју стотину метара низбрдо док не изађох на чистину, а тамо запрепашћење. Пут сасвим сигурно није био онај прави, ишао је превише стрмо низбрдо (без икакве шансе да се њиме можемо вратити) и нестајао негде у клисури. По свему судећи, то је водило само до неких колиба које смо видели у планини. Одустадосмо и одлучисмо да ипак идемо преко Сувог бора, али је сада и тај пут морао бити испитан, пешке наравно.

Ако не може кроз каљугу, може ливадом

Ако не може кроз каљугу, може ливадом

Ту је Слобо почео да показује прве знаке малодушности, почетни елан му се изгубио, али сада сам ја запео да кад смо већ дотле дошли наставимо даље, а имао сам широку подршку осталог дела екипе. И тако испитасмо пут, и закључисмо да може да се иде даље, само треба савладати успон уз Суви бор. Слобо је покушао још једном, и уз мало гурања изашао је на зараван. Затим је исто поновила и Јелена и успела да фиесту истера уз незгодни успон. Пут даље нам је био отворен али код Слоба малодушност није попуштала.

Договорисмо се да ми кренемо даље Јелена, Војо и ја фиестом, да видимо каква је ситуација, па да одлучимо да ли да се иде даље или не. Кренусмо и до превоја преко Горовича пут је био одличан (а да незаборавим да поменем и прелепе призоре које смо успут могли видети). Међутим од превоја даље пут није баш био сјајан, зарастао у траву није обећавао. Јелена и Војо остадоше ту са колима да сачекају да се ја пешке спустим путем и видим како ствари стоје. Срећом, веж иза прве кривине травуљине на путу више није било много и поново се формирао уобичајени замљани колотраг. Сем на једном месту где је пут био више излокан и на једном месту где је на сред пута избијала повелика стена па је то морало пажљиво да се прође, остали део пута ј био добар. Даље, пут је избио на голет и у даљини се видело да вијуга ка неким колибама.

Све је упућивало да је то то тако да ја упутих Јелену и Воја да крену даље. Они су и Слоба успели да убеде да крене за нама. Силазак низ Горович неодољиво подсећа на силазак низ Плоче под Виогором. Пут је уклесан попреко на стеновитој падини, али ипак знатно шири и питомији него што је то на Плочама. Спустисмо се на необично седло између два брда и ту затекосмо још једног чичу – чобана са кравама.

Ал сам се усвињио

Ал сам се усвињио

Он нам се обрадова, јер вероватно не виђа на том месту често људе. Потврди нам да смо на добром путу и објасни да се налазимо на територији Републике Српске. Брдо са кога смо дошли је некада била караула Српске војске а брдо ка коме смо ишли караула Аустроугарске. А и данас је ту граница, али пут само кратким делом залази у Српску. На следећој раскрсници треба да скренемо десно и враћамо се опет у Србију. Потврди нам да је пут добар и да води право у Мокру Гору. То нас орасположи, јер знајући терен којим смо дошли, повратка нам није било. Уто стиже и Слобо тако да смо могли да наставимо. Успут нас је обавестио да је успео да одбије ауспух силазећи низ Горович.

Даље нас је сачекао мало лошији пут, препун великог камења које је штрчало тако да је било прилично незгодно прелазити их, али пробили смо се, и таман када смо мислили да нам само предстоји да се спустимо у Мокру Гору, наиђосмо на још једну каљугу.

Овај пут обилазак није био могућ, морало се право кроз њу. Никоме од нас се то није допало, чак смо били уверени да је залављивање неминовно али шта се могло – другог пута није било. У једном тренутку помислисмо да би требало да Слобо први прође јер има више шанси са својим аутом који је вишеподигнут од тла, али не даде нам ђаво мира и тако Војо, као лакши, залете фиесту да је протера. Наравно, у сред блата она се само укопала и ни макац. Насукала се средином предњег дела на тврдо, а точкови су остали да висе у ваздуху. Гурање није помогло јер нисмо имали снаге да померимо целу тежину аута.

Слобо се ту већ добрано изнервирао, а ми остали смо углавном кулирали знајући ваљда да нервирање не може да помогне. Почели су да раде ашови, а богме и шакама се разгртало блато и вода. Но, сви покушаји да померимо ауто су били безуспешни. На крају, успели смо да откопамо предњи део довољно да допремо до куке за вучу, везасмо сајлу и нас петоро повукосмо док је Војо стиснуо гас. Као магијом, ауто се помери и искоши из оне каљуге као да је лак ко перце. Невероватно, две жене и нас тројица смо очас посла успели да га извучемо.

Слобо је много боље прошао, његов ауди се само мало зањихао и прође кроз оно блато скоро као по сувом. Занимљиво је да је ископавање и вађење аута деловало као да траје вечност, а у ствари нам је требало неких двадесетак минута да решимо проблем. Тачно на време јер је почео да се помаља сумрак.

У сигурним рукама

У сигурним рукама

Даље нам пут више није приређивао изненађења. Убрзо зађосмо у засеоке тако да је пут постао знатно бољи и од земљаног постао туцаник. Тада смо знали да немамо шта да бринемо. Најзад се спустисмо и у кањон Црног Рзава одушевљени природом и местом које је као створено за излете. Но, мрак се спуштао и нисмо имали времена за задржавање. Ту смо опет наишли на раскрисницу па је Слобо проверио у оближњој кући куда треба да идемо и тако настависмо пут обронцима Романије и Пањка.

У једном тренутку у клисури испод нас видесмо јарка светла и у њима препознасмо гранични прелаз између Србије и Српске. Као што су нам сељаци и рекли, пут којим смо ишли се укључивао на магистралу коју стотину метара од прелаза, на српској страни.

Након шест сати авантуре и 30 километара златиборским врлетима поново смо били на асфалту и осећај је био сјајан. Ем смо остварили сјајну авантуру, ем осетили много адреналина, ем се науживали у пределима кроз које смо пролазили, ем смо утврдили да пут из Јабланице до Мокре Горе не само да постоји него да је проходан и за путничке аутомобиле.

Јабланица – Мокра Гора

Можда је и добро што нисмо имали карте при руци, јер да јесмо, било би нам очигледно да се ради о озбиљнијем подухвату него што смо мислили и можда бисмо још на почетку од тога одустали.

Следећи пут овуда пролазимо бициклама, а морамо летос организовати и сличну туру да проверимо тај пут који из Јабланице саставља са Семегњевом јер је и то веома занимљив правац за бицикле. Наравно, овај терен је добар и за љубитеље џипова, крос моторциклисте и, наравно, планинаре.

Следеће јутро сам се пробудио сав утрнуо. Болели су ме сви мишићи. Руке од управљача аутомобила а ноге од неколико километара нимало наивног пешачења. Па после нек неко каже да и вожња аутомобилом не може да скине које кило 🙂


Поделите овај чланак са пријатељима


1 comment to Авантуристички пут из Јабланице (Златибор) у Мокру Гору

Leave a Reply

 

 

 

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Попуните израз тако да буде тачан: *