Avanturistički put iz Jablanice (Zlatibor) u Mokru Goru

Ovo je priča o nekoliko blesa koje su krenule s glavom u torbi, putničkim automobilima kroz zlatiborske zabiti.

Dan u stvari nije obećavao. Natmureno nebo više je naginjalo kiši nego suvom vremenu, tako da nam je dobar deo prepodneva odmakao u džabalebarenju. U neko doba Slobo i Verica zovnuše sa idejom da odemo do na Zlatibor makar da malo udahnemo vazduha. Ne znajući šta bi drugo – pristadosmo. Pridružili su nam se Vojo i Saša mali Vlajo od dve godine pa tako sa dvoja kola krenusmo. Usput smo se dogovorili da izađemo na Tornik. Slobo i Saša su napaljeni na puštanje zmajeva a to im je dobro mesto.

Tornik ko Tornik. Meni nije nešto preterano interesantan osim zbog odličnog vidika. Nažalost, gore nas je sačekao oblak tako da nismo baš mnogo šta mogli videti. Tako malo tumarasmo i polako postade dosadno. Kako dan još uvek nije odmakao ja predložim da siđemo do Jablanice. To je zlatiborsko selo s one strane Tornika, u kome nisam nikada bio, ali sam čuo mnogo priča da je mesto veoma lepo. Ostali prihvatiše tu ideju i tako mi krenusmo naniže. Kako smo krenuli tako se i vreme naglo prolepšalo, sunce se probilo i pružilo nam zaista fantastičan pogled na dolinu Jablanice.

U samom selu se nismo nešto mnogo zadržavali nego krenusmo nizbodno (niz reku Jablanicu po kojoj je selo i dobilo ime) videvši putokaz za crkvu brvnaru. Ubrzo siđosmo sa asfalta ali se dalje nastavljao dobar makadam tako da se nismo brinuli. Put ide kroz slikovitu dolinu prateći krivudanje reke. Tako stigosmo i do crkve.

Crkva Pokrova Presvete Bogorodice se nalazi na lepom skrovitom mestu. Izgrađena je 1838. godine i služila je i kao božja kuće i kao sklonište od Turaka. I danas je očuvana i održavana zajedno sa dvorištem. U neposrednoj blizini se nalazi uređena česma bogata svežom i hladnom vodom.

Tu smo se malo zadržali i razgledali pa se zadovoljismo. Dođe vreme da se kreće, ali dan i dalje nije daleko odmakao.

Onako u šali, dobacim kako bismo mogli da nastavimo niz reku pa da izbijemo na Crni Rzav, a onda i pređemo u Mokru Goru. Naime, taj put sam video na kartama, a privukao mi je pažnju jer mi je opsesija da pronađem zgodne puteve kojima se sa Zlatibora može preći do Mokre Gore, što zbog vožnji biciklom, što zbog džipova. Karte koje imam ipak su veoma stare i nisu obećavale baš veliku prohodnost tako da i nisam baš bio uveren da se tim putem zaista može stići do Mokre Gore i nisam zaista ni imao nameru de se u takvo istraživanje tog dana upuštam, no, ideja se primila. Ostalima je proradio kliker za avanturu i kretosmo dalje.

Što smo više išli niz reku i odmicali se od sela, priroda je postajala lepša. Na kraju put se ukršta sa rekom, ali bez mosta. Kako nam se nije baš upuštalo u forsiranje reke automobilom, njih ostavismo, prešavši reku preko pešačkog mostića, uputismo se dalje peške, da razgledamo. Pogrešili nismo jer nas je dalje čekalo samo još više lepih prizora. Tako pretabanasmo još kilometar-dva dok ne dođosmo na mesto gde se put ponovo ukrstio sa rekom i gde bismo morali da zagazimo u vodu da bismo prošli dalje. To nam se nije radilo. Šteta jer nismo bili mnogo daleko od železničke stanice Jablanica. Ipak se vratismo.

No, ni to nam nije bilo dosta, vraćavši se nazad kolima naiđosmo na jednu raskrniscu gde se put odvajao i išao u brdo. Slobo koji je vozio prvi zastade razmišljajući da li da idemo za Užice ili da krenemo uzbrdo. I tako prelomismo i kretosmo uzbrdo, ja ne baš sa nekom namerom daidem daleko, nego više da izbijemo na neki vis odakle možemo da bacimo pogled. Ubrzo smo izašli na prevoj i ja izađoh da malo razgledam. Sa druge strane je čekao novi strmoglav a put se spuštao u kanjon Crnog Rzava. Sve vreme mi je bilo krivo što ne poneh karte sa sobom da bih se lakše snašao gde smo i šta je šta u okolini.

Uto, čuh iza sebe da nešto šušnja, okrenuh se kad ono krava u šumarku, a nedaleko od nje deda – čoban, čuva kravu. Priđem, pozdravim se u upitam kud ide put, a on mi reče da je to novi put koji je nedavno probijen i ide u Semegnjevo. Pre neki dan je bila i proslava.

Uh kako je to bila lepa vest za moje uši. Odmah sam počeo da u glavi osmišljavam sjajnu biciklističku turu po Zlatiboru koja ide preko Tornika, Jablanice i onda ovim putem u Semegnjevo. Reda radi priupitam kakva je mogućnost da se pređe u Mokru Goru, a čičica kaže: „nema problema imate ovuda dole put koji ide pravo u Mokru Goru, samo treba malo da se vratite na prethodnu raskrsnicu“. Tu nam se već i Slobo pridružio pa kad je čuo da je put dobar, već je odlučio da ćemo tuda da idemo. Ja nisam protivrečio.

I tako kretosmo u avanturu. Put je zaista dobrim delom dobar, ali ne baš svugde. Već iza prvog prevoja naišli smo na lokvu, ali smo uspeli da je prođemo bez većih problema. Slobo je svog audija proterao kroz blato a ja sam se ipak predelio da fiestom blato zaobiđem kroz livadu. Tu je Vojo preuzeo ulogu vozača, a ja sam išao ispred kroz livadu i navodio između rupa i kamenja. Začudo nije bilo nikakvih problema i tako mi nastavismo put dalje, svi već oduševeljni kako nam ide lepo i lako i što ćemo, eto, napraviti turu kakvu nismo ni sanjali. Samopouzdanje nam je poraslo jer baš dok smo se bavili kaljugom, naiđe još jedan čiča čobanin i on nam potvrdi da je samo na tom mestu blatište, a da je nadalje put suv i dobar i da tuda idu ljudi kolima.

Put se nastavio dalje grebenom Samarevine, što se meni naročito dopalo jer sam već mogao da zamislim kakvo će zadovoljstvo biti proći ovuda biciklom: ideš grebenom, na visini, s obe strane kanjoni – a pogled puca u daljinu.

Međutim ispred Suvog bora naiđosmo na raskrsnicu, koju nam dede nisu pominjale. Put je nastavljao pravo uzbrdo i izgledao je kao da je u upotrebi, ali se levo odvajao novoprobijeni put. Slobo je probao da izađe na Suvi bor ali negde pri vrhu auto nije mogao da savlada uzbrdicu, zato ja odlučih da krenem ovim novim putem računajući da je to verovatno napravljeno da ide oko brda da se izbegne uspon. Ali ne lezi vraže, kako smo napredovali tako je put postajao sve strmiji pa da sam na kraju odlučio da ipak prvo proverim stvar. Dobro uradih.

Izađoh i spustih se koju stotinu metara nizbrdo dok ne izađoh na čistinu, a tamo zaprepašćenje. Put sasvim sigurno nije bio onaj pravi, išao je previše strmo nizbrdo (bez ikakve šanse da se njime možemo vratiti) i nestajao negde u klisuri. Po svemu sudeći, to je vodilo samo do nekih koliba koje smo videli u planini. Odustadosmo i odlučismo da ipak idemo preko Suvog bora, ali je sada i taj put morao biti ispitan, peške naravno.

Tu je Slobo počeo da pokazuje prve znake malodušnosti, početni elan mu se izgubio, ali sada sam ja zapeo da kad smo već dotle došli nastavimo dalje, a imao sam široku podršku ostalog dela ekipe. I tako ispitasmo put, i zaključismo da može da se ide dalje, samo treba savladati uspon uz Suvi bor. Slobo je pokušao još jednom, i uz malo guranja izašao je na zaravan. Zatim je isto ponovila i Jelena i uspela da fiestu istera uz nezgodni uspon. Put dalje nam je bio otvoren ali kod Sloba malodušnost nije popuštala.

Dogovorismo se da mi krenemo dalje Jelena, Vojo i ja fiestom, da vidimo kakva je situacija, pa da odlučimo da li da se ide dalje ili ne. Krenusmo i do prevoja preko Goroviča put je bio odličan (a da ne zaboravim da pomenem i prelepe prizore koje smo usput mogli videti). Međutim od prevoja dalje put nije baš bio sjajan, onako strm zarastao u travu nije obećavao. Jelena i Vojo ostadoše tu sa kolima da sačekaju da se ja peške spustim putem i vidim kako stvari stoje.

Bilo je jasno da se uz onu strmu travuljinu teško možemo vratiti.  Srećom, već iza prve krivine travuljine na putu više nije bilo mnogo i ponovo se formirao uobičajeni zamljani kolotrag. Sem na jednom mestu gde je put bio više izlokan i na jednom mestu gde je na sred puta izbijala povelika stena pa je to moralo pažljivo da se prođe, ostali deo puta je bio dobar. Dalje, put je izbio na golet i u daljini se videlo da vijuga ka nekim kolibama.

Sve je upućivalo da je to to tako da ja uputih Jelenu i Voja da krenu dalje. Oni su i Sloba uspeli da ubede da krene za nama. Silazak niz Gorovič neodoljivo podseća na silazak niz Ploče pod Viogorom. Put je uklesan popreko na stenovitoj padini, ali ipak znatno širi i pitomiji nego što je to na Pločama (ovu napomenu dopisujem koju godinu kasnije: prolazio sam istim putem kasnije u nekoliko navrata što terenskim vozilom, što biciklom, i ovaj deo je bio sve lošiji i lošiji, tako da danas baš ne bih nikome savetovao da tuda prolazi običnim automobilom).

Spustismo se na neobično sedlo između dva brda i tu zatekosmo još jednog čiču – čobana sa kravama. On nam se obradova, jer verovatno ne viđa na tom mestu često ljude. Potvrdi nam da smo na dobrom putu i objasni da se nalazimo na teritoriji Republike Srpske.

Brdo sa koga smo došli je nekada bila karaula Srpske vojske a brdo ka kome smo išli karaula Austrougarske. A i danas je tu granica, ali put samo kratkim delom zalazi u Srpsku. Na sledećoj raskrsnici treba da skrenemo desno i vraćamo se opet u Srbiju. Potvrdi nam da je put dobar i da vodi pravo u Mokru Goru. To nas oraspoloži, jer znajući teren kojim smo došli, povratka nam nije bilo.

Uto stiže i Slobo tako da smo mogli da nastavimo. Saznali smo da je uspeo da odbije auspuh silazeći niz Gorovič.

Dalje nas je sačekao, nasuprot onome što nam je meštanin rekao, lošiji put, prepun velikog kamenja koje je štrčalo tako da je bilo prilično nezgodno i neprijatno prelaziti ih, ali probili smo se.

I taman kada smo mislili da nam samo predstoji da se spustimo u Mokru Goru, naiđosmo na još jednu kaljugu. Ovaj put obilazak nije bio moguć, moralo se pravo kroz nju. Nikome od nas se to nije dopalo, čak smo bili uvereni da je zalavljivanje neminovno ali šta se moglo – drugog puta nije bilo. U jednom trenutku pomislismo da bi trebalo da Slobo prvi prođe jer ima više šansi sa svojim autom koji je višepodignut od tla, ali ne dade nam đavo mira i tako Vojo, kao lakši, zalete fiestu da je protera.

Naravno, u sred blata ona se samo ukopala i ni makac. Nasukala se sredinom prednjeg dela na tvrdo, a točkovi su ostali da vise u vazduhu. Guranje nije pomoglo jer nismo imali snage da pomerimo celu težinu auta.

Slobo se tu već dobrano iznervirao, a mi ostali smo uglavnom kulirali znajući valjda da nerviranje ne može da pomogne. Počeli su da rade ašovi, a bogme i šakama se razgrtalo blato i voda. No, svi pokušaji da pomerimo auto su bili bezuspešni. Na kraju, uspeli smo da otkopamo prednji deo dovoljno da dopremo do kuke za vuču, vezasmo sajlu i nas petoro povukosmo dok je Vojo stisnuo gas. Kao magijom, auto se pomeri i iskoši iz one kaljuge kao da je lak ko perce. Neverovatno, dve žene i nas trojica smo očas posla uspeli da ga izvučemo.

Slobo je mnogo bolje prošao. Malo je promenio putanju i njegov audi se samo malo zanjihao i prođe kroz ono blato skoro kao po suvom. Zanimljivo je da je iskopavanje i vađenje auta delovalo kao da traje večnost, a u stvari nam je trebalo nekih dvadesetak minuta da rešimo problem. Tačno na vreme jer je počeo da se pomalja sumrak.

Dalje nam put više nije priređivao iznenađenja. Ubrzo zađosmo u zaseoke tako da je put postao znatno bolji i od zemljanog postao tucanik. Tada smo znali da nemamo šta da brinemo. Najzad se spustismo i u kanjon Crnog Rzava oduševljeni prirodom i mestom koje je kao stvoreno za izlete. No, mrak se spuštao i nismo imali vremena za zadržavanje. Pređosmo most preko Crnog Rzava i tu smo opet naišli na raskrsnicu. Jedan put je išao nizvodno, obalom Crnog Rzava a drugi u brdo. Uputili smo se onim drugim koji je ušao uzbrdo ka obroncima Romanije i Panjka. Uskoro se pojavio i asfalt na putu. Uski seoski puteljak je sigurno vijugao vodeći nas prema Mokroj Gori.

U jednom trenutku u klisuri ispod nas videsmo jarka svetla i u njima prepoznasmo granični prelaz između Srbije i Srpske. Kao što su nam seljaci i rekli, put kojim smo išli se uključivao na magistralu koju stotinu metara od prelaza, na srpskoj strani.

Nakon šest sati avanture i 30 kilometara zlatiborskim vrletima ponovo smo bili na asfaltu i osećaj je bio sjajan. Em smo ostvarili sjajnu avanturu, em osetili mnogo adrenalina, em se nauživali u predelima kroz koje smo prolazili, em smo utvrdili da put iz Jablanice do Mokre Gore ne samo da postoji nego da je prohodan i za putničke automobile ali samo ako baš mora. Ne savetujem vam da ovuda idete običnim automobilom.

jablanica-mokra-gora.gpx

Možda je i dobro što nismo imali karte pri ruci, jer da jesmo, bilo bi nam očigledno da se radi o ozbiljnijem poduhvatu nego što smo mislili i možda bismo još na početku od toga odustali.

Sledeći put ovuda prolazimo biciklama, a moramo letos organizovati i sličnu turu da proverimo taj put koji iz Jablanice sastavlja sa Semegnjevom jer je i to veoma zanimljiv pravac za bicikle. Naravno, ovaj teren je dobar i za ljubitelje džipova, kros motorcikliste i, naravno, planinare.

Sledeće jutro sam se probudio sav utrnuo. Boleli su me svi mišići. Ruke od upravljača automobila a noge od nekoliko kilometara nimalo naivnog pešačenja. Pa posle nek neko kaže da i vožnja automobilom ne može da skine koje kilo :)