Srbija je uvek bila zemlja čuda pa se tako u 2020. godini za izbore pojavio se novi fenomen. Niz opozicionih stranaka je odlučio da ne izlazi na izbore i uputili su otvoren poziv građanima na bojkot, to jest neglasanje.
To je interesantna pojava jer situacija na političkoj sceni je postala takva da su sada opozicione, a nekada vrlo jake vladajuće stranke dospele u nemilost građana i mnogima je postalo pitanje da li uopšte mogu da prođu cenzus a kamoli da ostvare neki značajan rezultat na izborima. Iz tog ugla realno je da ne izađu na izbore i tako izbegnu bruku.
Ove stranke kao osnovni razlog neizlaska na izbore navode loše izborne uslove. Nekako zaborave da pomenu da su baš one, kada su došle na vlast posle onih petooktobarskih promena, brzo izmenili tadašnji izborni zakon i uveli da se rezultati izbora mere u odnosu na broj izašlih umesto na ukupan broj glasača kako je to bilo pre njih. Time su hteli da sebi osiguraju dugoročnu vlast, jer je mnogo lakše onome ko je na vlasti da istu zadrži na izborima ako mu je cilj 50+1 u odnosu na broj izašlih umesto 50+1 u donosu na ukupan broj glasača.
Ukratko – sa izmenjenim zakonom je mnogo lakše zadržati vlast, pa i namestiti izbore ako treba.
Jedino što im se računica u jednom momentu izokrenula pa su pali sa vlasti i sad imaju isti problem koji su u stvari hteli da naprave svojoj tadašnjoj opoziciji. Ima ona narodna „Ko drugom jamu kopa..“ koja to lepo objašnjava.
Izborni uslovi sada su isti kao što su bili i ranije: zakon je isti, mediji su uglavnom pod kontrolom vlasti, pljuvačina političkih protivnika je na visokom nivou, lažne vesti su normalnost, vlast koristi svaku priliku za promociju pa se baš pred izbore završavaju raznorazni državni projekti u funkciji izborne kampanje, obećava se zaposlenje i druge pogodnosti, političari koji su na vladajućim funkcijama koriste te funcije za kampanju i slično. Jedina razlika su akteri: ko je sada na vlasti a ko u opoziciji.
Nekadašnje vladajuće stranke ne stoje sada tako loše zato što su izborni uslovi lošiji nego zato što su bili na vlasti, pokazali koliko su neposobni da urade nešto korisno već su svu energiju i položaje koristili za pljačku građana i države. To se naročito odnosi na one stranke koje su na vlast došle na talasu petooktobarskog prevrata. Izveli su najveću političku prevaru u istoriji Srbije i naravno da je to jednog dana moralo da im dođe na naplatu. Građani ne samo da im više ne veruju nego ih preziru. Nema tih izbornih uslova koji to mogu da poprave.
E sad, ovaj fenomen je napravio problem neglasačima, normalnim, ozbiljnim i samomislećim ljudima koji ne glasaju iz razumnih razloga (Pročitajte moj članak Ko glasa u Srbiji? iz 2009. godine). Oni sada bivaju, ni krivi ni dužni, sabrani u armiju novoneglasača koji to postaju jer su dobili takav nalog od stranke, a ne zato što su svojom glavom zaključili šta im je činiti.
No, dobra strana ovog fenomena je da će neizlazak na izbore neke od stranaka verovatno izbrisati iz buduće političke istorije u Srbiji, što može samo da bude dobro.
A nama ostaje da čekamo promenu izbornog zakona koji ne samo da će vratiti izborne uslove tako da je potrebno 50+1 glasova u odnosu na ukupan broj glasača, nego će i da uvede obaveznost glasanja i zbrani učešće na izborim ikom osim registrovanim političkim partijama i to bez mogućnosti predizbornih koalicija (koalicije da prave posle izbora). To ćemo postići kada u Srbiji na vlasti bude bar nešto približno demokratiji.
Dok se to ne desi treba da mislimo svojom glavom, da ne glasamo za prevarante, lopove, secikese i kriminalce kojoj god stranci da pripadaju, da ne glasamo za manje zlo, da ne dajemo legitimitet ljudima koji ga ne zaslužuju. Zakon nam omogućava da ne glasamo – primenimo ga.