Повећан број сусрета са змијама у клисури реке Ђетиње

Већ другу годину уназад, Ужичани пријављују и упозоравају на повећан број змија које сусрећу у клисури реке Ђетиње и питају се та се дешава да је одједном тако велики број змија. Са разлогом су забринути јер они у клисуру одлазе ради разоноде и рекреације, често воде малу децу и кућне љубимце који су по природи радознали и воле да истражују па лако може да дође до нежељеног сусрета.

Змије које  обитавају у клисури реке Ђетиње могу да буду опасне, јер су међу њима и поскок и шарка, али нису агресивне. Оне нападају само када се осете угроженим, али свеједно сусрет са њима уме да буде непријатан па и опасан за људе из града који не умеју да се понашају у природи и који себе могу да доведу у опасност.

Зашто одједном има много змија?

У доброј мери се, у ствари, више се ради о утиску. Змија је у клисури реке Ђетиње увек било и није била реткост срести их. Међутим, откако је асфалтиран пут кроз клисуру, да би Ужичани, људи из града, који нису навикнути на природу, могли да у њој „уживају“, број људи који тамо одлази је многоструко повећан. Сасвим је очекивамо да ће то проузроковати  и велики број сусрета са змијама.

Но то је само ствар статистике.

Већи је проблем што је асфалтирањем пута и наглим повећањем присуства људи (укључујући аутомобиле, бицикле, мопеде..) веома нарушена природна равнотежа у клисуру Ђетиње. Толико присуство људи је растерало природне непријатеље змија: јежеве, куне, птице грабљивице, дивље свиње и друге. Када нека врста нема природних непријатеља или их има врло мало, она доживљава процват и број јединки се увећава.

У клисури сте, донедавно, могли срести разне животиње. Међутим, откако је асфалтиран пут, велик број људи туда пролази од јутра до мрака, па и нођу, и све те животиње су се, вођене сопственим инстиктима, принуђене да се склоне и напусте своја природна станишта.

Њихова је природна потреба да из шуме силазе до реке, а сада им је то много теже јер асфалтирани пут који пресеца њихове шумске стазе је стално пун људи и оне не могу слободно да га прелазе.

Како решити проблем?

Када се утврди шта је проблем лако се решава. У случају клисуре реке Ђетиње, проблем су људи. Клисура треба да буде заштићена, у њој животиње и вегетација треба да буду слободне, а то је немогуће ако ту стално долазе људи неуки, који не умеју да се понашају у таквом окружењу и на крају крајева, којих одједном ту има превише.

Велика је грешка што је пут асфалтиран. Док је био макадам, само то је било довољно да од доласка одбије велики број људи који нису навикли на природу и којима природно окружење није пријатно. До асфалтирања у клисуру Ђетиње су одлазили углавном само инстински љубитељи природе који су знали како тамо треба да се понашају. Сада су такви људи у великој мањини. Природа клисуре је сада директно угрожена.

Неразумном одлуком да се пут асфалтира како би се комформистима, људима навиклим само на асфалт, омогућило да одлазе у „уживају“ у природи направљена је велика штета. Ако остане стање овакво каво јесте, или се настави са даљом урбанизацијом, како се најављује, клисура реке Ђетиње је осуђена на пропаст и само је потребно довољно времена да се то и догоди.

За градске комформисте, то неће бити штета јер ће они добити „супер место“ да се поведу, плаже, купалишта, возиће, роштиље, вероватно ће нићи и понеки ресторанчић, а то што ће живуљке којима је клисура сада станиште моћи да виде само на постерима и телевизији њима неће представљати проблем.

Још увек није касно да се клисура заштити и да се из ње уклони највећа штеточина – неуки људи.