Изборник Затворити

Ко гласа у Србији?

Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/2901

srbija-zastavaСрбија је постала једна велика гласачка машина, много опаснија од оне од пре петог октобра двехиљадите која је постала појам диктатуре и злоупоребе демократије.

Ова је опаснија зато што су многи гласачи убеђени да учествују у демократском процесу, а у ствари су само марионете у једној великој политичкој игри.

Демократија у Србији се своди само на поделу власти. Није више питање ко ће имати власт него колико ће ко парче добити. Избори не мењају начин вођења државне политике нити саме политичке циљеве. Мења се само однос снага армије жељних власти и свега што уз власт иде.

Данас је у Србији само један политички циљ – паре. Од петог октобра па до данас видели смо да су се по неколико пута измењали скоро сви актери српске политичке сцене. Сваки пут пред изборе могли смо чути пароле, заклетве, обећања и визије, али увек би се после избора страсти стишале – и, као да ништа није било – заборављају се пароле, заборављају се заклетве, забопављају се обећања, али и визије.

Чак и у неким приликам када је наизглед долазило до озбиљне промене односа снага, у ствари, нишпта се није мењало. Мењала су се имена и презимена, лица, актери догађаја, али су догађаји остајали увек исти.

Гледајући такву политичку слику данашње Србије, човек мора да се запита – па ко су ти људи који уопште излазе на изборе? Која им је мотивација, какве намере и очекивања?

Гласачко тело у Србији можемо сврстати у неколико карактеристичних група, с тим да није необично да једна те иста особа спада и у више тих група.

Послушници

То су људи поданичког карактера. Њима је неопходно да имају газду, изаберу једног и служе га до гроба или док газда политички не пропадне и изгуби ауторитет. Тад  га замени неки други газда. Такви увек гласају за газду и онако како им газда каже.

Плаћеници

Најчешћа мотивација људи да се баве политиком, било активно, било као гласачи, је лична добит. Плаћенички карактер гласа зато што је заиста плаћен да то уради, добијањем неких привилегија или материјалне па и економске добити, или очекује да ће гласањем нешто добити, било то очекивање реално, или не.

У овакве гласаче спадају људи који се опредељују да гласају и за кога ће да гласају због асфалтираног пута, нове амбуланте, обданишта, обећаних 1000 евра у акцијама, становима у бесцење, повећања пензија, наде да ће добити посао преко странке и сличних политичких подметачина.

Овакви гласачи би могли лако да се сврстају у политичку проституцију.

Наивци

Многи учесници избора су управо они који наивно верују да тиме заиста нешто могу да промене и да су пронашли правог човека или праву странку која ће земљу одвести у бољу будућност.

Они су топовско месо политичара, јер гутају сваку изговорену реч и свако изговорено политичко уверење, верујући да је то све истина и да ће гласањем за тог чији политички програм звучи најбоље стварно доћи до остварења свега што су политичари напричали.

Залуђеници

Посебна категорију су гласачи из убеђења. Они и не прате толико политичка дешавања. Једном су се из неког разлога приклонили одређеној политичкој опцији и подржавају је малтене фанатично, без икаквог критичког приступа и без очекивања неких конкретних резултата (да не рачунамо бескрајни оптимизам да ће баш њихова странка на изборима једног дана убедљиво победити, ма колика да је та странка данас). Обично се фанатизам оаквих гласача заснива на култу личности више него на политичком опредељењу.

То је све, остали у Србији не гласају.

Негласачи

У њима има од свих ових наведених: послушника који су остали без газде, а ниједан други их није хтео, плаћеника који су извисили за оно што су мислили да ће добити, наивци разочарани у сопствену наивност када су увидели реалности српске политике, залуђеници које су њихове вође издале и напустиле.

Али, ипак, навећи део осталих, оних који не учествују у гласањима, су људи разумни, који мисле својом главом, држе до себе и не желе да се петљају у прљавштину српске демократије.

Придружите им се, почните да мислите својом главом, немојте учествовати на изборима на којима је сваки избор погрешан. Немојте свој глас давати мање лошем, мањем лажову, мањем лопову, мање корумпираном, мање потплаћеном. Чувајте свој глас да га дате добром – ако се једног дана уопште и појави.

34 Comments

  1. Marko

    Možda spadam u naivce, a možda i u razumne, mada nema te kategorije navedene za one koji glasaju, ali sam od onih koji veruju da treba izlaziti na izbore jer se neizlaskom ne postiže baš ništa.

    Ima ona poslovica, kad pametni zaćute, budale progovore. Kad pametni ne glasaju, budale izaberu.

  2. Ivan

    Problem, po mom misljenju, nisu glasaci, niti ljudi koji ne glasaju. Problem je partizacija naseg drustva. Gde politicke partije odlucuju o svemu. Zaboga, pa nas novi ustav su donele tri politicke partije: DS, DSS i Radikali. Tri zakleta neprijatelja se sastanu i bez ikakvih problema se dogovore o tome kako ce izgledati buduci pravni sistem zemlje. Ustav cak nije prosao ni javnu raspravu (barem ni priblizno onakvu kavku najvisi pravni akt zasluzuje)! Jednostavno, posto su ga napravili, onako kako njima odgovara – dali narodu da ga izglasa.

    I mislim da shvatam tvoju averziju prema glasanju. Jer, nekako mi se cini, da svaki put posto izadjem na glasanje se osecam pomalo prevarenim.

    Mislim da ono sto nama treba, jeste sustinska reforma drzave, sa jasnom podelom vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvrsnu. Sa jasnim zakonskim resenjima, koji za cilj imaju zastitu pojedinca, konkurencije i privatne inicijative. A ne zastitu monopola i partijskih interesa.

    Ali, na kraju, moram da priznam da ipak izlazim na glasanje. Mada, ne glasam ni sa kakvim uverenjem, vec pre svega glasam za manje zlo. Jer, mi se cini, da ako svi prestanemo da glasamo, prepustamo njima da rade sta hoce.

  3. Pakito

    Vidi, ja sam stekao pravo na glasanje pre godinu dana, medjutim jos uvek nisam glasao. Zasto? Zato sto blage veze ni o cemu nemam sto se politike tice. Mada, iskren da budem, ne mislim da je to dobro. Trebalo bi da krenem da se informisem i da pratim dodadjanja i na tom polju jer po meni, gradjani su duzni da glasaju. Svako bi trebalo da izadje na izbore. Sta bi se desilo kada bi svi bili neglasaci?

  4. Avram

    Upravo tako – treba se interesovati za politiku i treba učestvovati u njoj (kao glasač). Da ne ponavljam šta su prethodnici rekli, dodao bih samo da, kad bih se ja pitao (a na svu sreću ne pitam se :D), glasanje bi bilo zakonski obavezno za sve od 18-50 godina (i neglasanje bi bilo jako kažnjivo), dok bi za starije od 50 god. bilo zabranjeno. Neka se uvredi ko hoće, neka me nazovu diskriminatorom, ali ja mislim da mladi treba da odlučuju o budućnosti ove zemlje, pa makar i velika većina mladih bila drugačijeg političkog opredeljenja nego što je moje.

  5. Peđa

    Авраме, учешће на изборима је ствар слободне воље. Демократија се, бар идеолошки, на томе заснива. Натерати некога да гласа није демократски. Деморатски је да се приликом гласања преброеј они који гласају за један, други, трећи или који већ предлог и они који су уздржани. Демократија подразумева и могућност уздржавања. Без тога она није демократија.

    Што се тиче забране гласања старијима од 50 година, то је чист фашизам. Ја сам уверен, да они који имају мање од 21 године итекако могу да нанесу више штете друштву него старији од 50 година.

    Штавише, малди не знају, и немоју искуства д амогу да реално сагледавају ствари. Доказ томе је био на пример управо „демократски“ подмладак оличен у ономадашњем покрету званом отпор, који јеу јавности деловао на врло сличан начин као некада хитлерјугенд – шиканирањем и малтертирањем не својих неистомишњеника, него деце својих неистомишљеника.

    Да ли то значи да ја треба да се залажем да се њима забрани да гласају?

    Не. Сваки појединац који чини друштво, треба да има могућност да учествује у свим одлукама које то друштво доноси. Тако је по нашем закону и тако и треба да буде. Изузети су само они који су својим делом показали да су недостојни тог права, или из медицинских разлога нису у стању да рационално расуђују.

    Пакито, не мораш бити дужан да гласаш ако ти је избор између мањег или већег лопова. Ако гласаш ти постајеш одговоран зато што си гласао за лопова, без обзира што је он био мање лош избор. Учешћем у гласању ти лоповима дајеш легитимитет.

    Насупрот томе, све већа уздржаност од избора постаје јасан показатељ куда се креће ово друштво. Када би се неким чудом догворило да се сви уздрже, онда би то била пропаст постојећег система у коме царују лопови, а то никако не може да буде лоше.

    Управо тако размишљаш јер ниси, као што кажеш информисан. Међутим када се будеш информисао и када будеш бидео да на политичкој сцени постоји смао избор између већег и мањег зла, онда то можеш да сведеш само на прост избор: да ли ћеш да гласаш за зло или нећеш да гласаш. Трећег нема. Ти сносиш одговорност за избор који направиш.

  6. Marko

    Slažem se da je korupcija toliko uzela maha da je to glavni problem danas.

    Ono, što ja hoću da kažem je da ne vidim da je neglasanje rešenje. Uzmimo na primer da izlaznost bude 30%. Sklope se neke koalicije, formira vlast. I šta onda. Oni su legalno izabrana vlast bilo da izađe 30% ili 70%. Imaju i legititmitet, svako je imao pravo da glasa a od onih koji su glasali, dobili su najviše. U nekim zemljama nije upis u birački spisak po službnoj dužnosti, već ko hoće da glasa treba da se prijavi (npr sve država SAD osim Severene dakote).

    Evo link koji pokazuje izlaznost u USA i broj registrovanih birača u odnsu na broj ljudi koji imaju pravo glasa. www. infoplease.com/ ipa/ A0781453. html (neće da prodje kontrolu normalan link)

    Često je na izborima manje od 50%, nekad čak i u godina kad se biraju predsednici. Pa šta, koga briga. Sistem funkcioniše makar samo Milojica, Radojica i još trojica izašli da glasaju.

    Ne vidim kako će se neglasanjem smanjiti korupcija i lopovluk, niti mislim da će mala izlaznost nešto posebno zabrinuti bosove, osim ako nisu njihovi oni koji apstiniraju iznad proseka.

    Treba smisliti nešto pametnije.

  7. Peđa

    Када се буде број негласача драстично повећао, сама та чињеница ће значити промену, зато што они који „добију“ такве изборе неће имати легитимитет, чак и да су изабрани по закону.

    Није свеједно да ли власт представља интересе целе популације или само неких десет-двадесет посто. Тада само постаје очигледније да гласају само послушници, плаћеници, наивци и залуженици. Тада власт не може да своје поступке оправдава тиме да она представља вољу грађана.

    Марко, слажем се да систем треба променити (ипак ми овде причамо о садашњем наопаком систему). Систем треба да буде такав да обезбеди да се заиста види воља грађана – а то није да људи буду законом натерани да гласају.

    Ето имамо, рецимо, случај одвајања Црне Горе из заједнице са Србијом. Ту је мањина, управо захваљујући неодговарајућем гласачком принципу, успела да изманипулише одлуку од животе важности да све грађане те садашње државе. Уместо да је успешност тог референдума минимум био да за отцепљење мора да гласа најмање 50%+1 гласова, њима је цензус био да на реферндуму учествује 50%+1 а да од тога проста већина одлучује. То је потпуно недемократски и на штету грађана те државе. Тај реферндум се бавио тако важним питањем да је морао бити одржан на такав начин да заиста буде исказана воља грађана и да њихов интерес буде заступљен на начин који има легитимност. То је школски пример како је мањина испословала врло важну одлуку на штету већине, манипулацијом изборним правилима.

    Велика промена у нашем гласачком систему би било да се поново врати укупни цензус на изборе, тако да они не могу да успеју ако се не оствари одговарајућа изласност. Ако политички чиниоци не могу да мотивишу гласаче онда треба да сносе последице, макар тако да на поновљеним изборима кандидати не могу да буду иста лица која су била кандидати на неуспелим изборима.

    Обавезно би требало да буде да се избори увек спроводе на свим нивоима истовремено а не да се, као сада праве калкулације и време избора на појединим нивоима намешта тако да се тиме у одређеној мери може утицати ина резултат. Уз то, тако би и трошкови избора били знатно мањи.

    Трошкови би могли бити смањени и тако што би се поптуно искључила могућност да држава финансира изборне кампање. Сваки политички чинилац би то морао да ради о свом трошку. Додатно, требало би ограничити обим кампање, тако да се с једне стране, ограничи укупан трошак, а с друге, да се створи равноправнији амбијент за политичке опције које немају исту економску моћ.

    Вероватно би помогло и да се временски ограниче мандати на свим нивоима власти, а не само неколико функција на врху. Тако би се обезбедила чешћа смена људи на свим нивоима власти, макар и у оквиру исте политичке опције.

    Нажалост наши политичари су на свим нивоима окорели у корупцији тако да би вероватно требала смена три генерације (с тим да се свакој претходној забрани бављење политиком) па да можда на сцену изађу свежи кадрови који можда могу да буду материјал за неку власт која може да направи позитивне промене.

    Иначе, ја нисам баш затупник савремене демократије. Мишљења сам да је савремена демократија изопачен систем који омогућава већини, која је неспособна да доноси рационалне и добре одлуке) да одлучује. Платонова „Држава“ која је темељ на који се позива данашња демократија је управо супшта супротност данашњој демократији јер она почива на начелу да државом не управљају сви, него они који то умеју и подобни су да то чине. При том не мислим на политичку него на моралну подобност, ону која обезбеђује да појединац интересе целе заједнице ставља испред својих интереса.

  8. Peđa

    Чекање има смисла до неке мере, а ако политичари преврше меру, зна се шта им следује. Није само Милошевић био претплаћен на побуну. Ако не можемо да променимо систем демократским методама, а он очигледно ради на штету свих нас, онда нам нема друге, него да систем променимо на други начин, макар као петог октобра.

    На крају крајева, Милошевићев систем је трајао краће него овај. Ваљда је свакоме очигледно у чему се ради и да до стварне промене није дошло – променили су се само актери.

    Баш је добро што сте реаговали на овај чланак, с обзиром да моји ставови прилично одскачу од увреженог политичког мишљења и првоцирају људе да почну да размишљају, а то је све што желим да постигнем – да људи размишљају својом главом и престану да сами себе сврставају у неку од наведене четири групе гласача.

  9. Srdjan

    ^ Ima promena u odnosu na Milosevica, ali ne dovoljno brzih ili kvalitetnih.

    Slobodno me nazovite izdajnikom, ali ja bih glasao za 10-godisnju okupaciju Srbije od strane 100.000 nemackih „vojnika“ – od salterske sluzbenice do predsednika vlade.

    Mislim da je „kvalitet“ naroda s jedne strane znacajno okrnjen tokom devedesetih, a kod ovih koji su ostali primecujem „zamor materijala“, rezignaciju, ne samo kod sebe. U medjuvremenu smo dobili novu generaciju totalno operisanu od sistema vrednosti. I tako sad imamo na vlasti opciju A i ono sto planira da dodje na vlast kao opciju B, pa tako na smenu…

  10. Peđa

    Једна од мојих теоријанапретка је да дамо под коцесију целу државу, па да њом управља неко ко је способан, ко ће направити добро и себи и свима нама. :)

  11. Marko

    Samo kratko:
    – strana uprava nije nigde donela dobro – primer BiH i ogromne korupcije prilikom obnove gde su stranci koliko i domaći strpali pare u džep. Imaju protektorat 15 godina, nametanje 100 zakona, smenjivanje izabranih političara, i pokazelo se da je to promašena politika. Plus to bi dovelo do ogromne nestabilnosti, pokreta za oslobođenje.. To je jedna od najglupljih ideja koja se može čuti.
    .
    – uvodjenje cenzusa otvara mogućnost blokade, ako postoji 25% ljudi koji nikad ne izlaze, onda neko ko ima 30% može da blokira državu. Još je BIzmark rekao – kad se gleda rešenje – važni su potencijali a ne namere. Npr naprednjaci ili demokrate odluče da bojkutuju – i država je blokirana. Takvo rešenje je lošije od postojećeg.
    .
    -moralnu podobnost, ko će to da procenjuje, neka komisija u čije poštenje ne treba da sumnjamo. Bože sakloni.
    .
    -revolucionarne metode – one su nas dovde i dovele, kažnjavaju prethodne, ali ne dovode sposobnije na upravljačke pozicije. Provereno ne funkcioniše. A i ko bi tako došao na vlast neki ultranacionalisti, komunisti, tako uvek dolaze ekstremi…

    Slažem se da postoji problem, potrebna su neka nova rešenja.

  12. Peđa

    Марко, не може се поредити окупација каква је у Босни и на Косову са концесијом или неким другим пословним моделом у који стране улазе сагласно и у доброј намери.

    Наравно, цензус има својих мана, али ако се знају мане одна се могу смислити механизми који их отклањају или преупређују. Уосталом, није цензус једини начин да се обезбеди да интерес целе заједнице буде затупљен.

    Морална подобност се може обезбедити на разне начине, а сваки је бољи него овај хаос сада када власт држе они који би требали да буду у тамницама.

    Не видим, одаклте ти идеја да би револуција на власт довела ултранационалисте или комунисте? Револуције не доводи екстреме, она је процес који је последица екстремног система власти. Такву власт не можеш променити другачије него екстремним методама. Уосталом, пети октобар није донео на власт екстреме, бар не такве о којима ти говориш.

  13. Marko

    – ???
    Koncesija za državnu upravu ?? To ima samo rashodovnu stranu, nije to autoput da se mogu ubirati prihodi. I u BiH su došli u saglasnosti pa nisu ništa napravili osim što su sebe obezbedili. Ko će njih da kontroliše? Seti se – važni su potencijali, a ne namere. To je neozbiljna priča. Ono što je potrebno su standardi (npr za broj radnih mesta u opštini) i kontrola, ko i u svakoj firmi.

    – složili smo se da uvođenje cenzusa nije dobro. Ipak mislim da to sve nema veze sa pričom o korupciji što je glavni problem.

    – moralnoj podobnosti – kako? Ko će to da procenjuje?

    – 5.10 nije bio revolucija, već smena vlasti, i pošteno govoreći ta smena se desila na izborima a tada je samo priznata. Da nije postojala pobeda na izborima ljudi ne bi bili motivisani za izlazak na ulicu. Čak i tada je vlast smenjena na izborima.

    – U borbi protiv korupcija glavni problem je što su stranke izvor toga a njih nema ko da kontroliše. Oni postavljaju načelnike u MUP, tako da su oni manje upotrebljivi + žive u istom gradu, poznaju se… Potrebna je neka centralizovana proverena pretorijanska garda za taj posao.
    .
    .
    .
    Na makroekonmskom planu – 3 reforme su potrebne ili će ovo društvo potpuno propasti. Suština je da se rad uvek podstiče.

    – subvencije poljoprivredi bar na 6% gdp (ljudi ovde ne znaju da je subvencija za kg pšenice u Hrvatskoj oko 8 dinara, a tržišna cena oko 10. Srpski seljak dobije 10 din za kg , a hrvatski 18. U Francuskoj je subvencija na nivou oko 30 din.
    – prekid društvene perverzije sa subvencionisanjem penzija. Penzije se obračunavaju u odnosu na prosečnu zaradu, ali se ona računa na otprilike 33 hiljade din umesto 25 jer u statistiku ne ulaze zarade zaposlenih u preduzetničkim radnjama. Na tako obračunatu penziju, pola se isplaćuje iz PIO fonda a pola iz budžeta. Tu polovinu treba ukinuti i to će da boli.
    – Populaciona politka sa podsticajem radjanja. Opet francuski model sa dečijim dodatkom do punoletstva uz austrijska pravila da ne može da dobije subvenciju ko ne obezbedi detetu osnovne uslove za život po nekim standardima. (smisao je da se izbaci ciganija svake vrste koja bi da živi od toga, već se ljudi stimulišu na rad, stambeni kredit i onda može da dobije ta sredstva)
    .
    Dugačko je, ljudi to ne vole da čitaju ali stvari su komplikovane.

  14. Peđa

    Марко, држава итекако има приходе и они износе отприлике половину свега што се у њој заради. Да то некоме само аутопут под концесију или целу државу, принцип је исти.

  15. Srdjan

    Marko, kad sam ono gore spomenuo.. naravno da je nemoguce u realnosti.

    Mislio sam upravo na to sto ti spominjes: francuski modeli, austrijska pravila, nemacka efikasnost. Sve zajedno moze se oznaciti metaforom SVEDSKI STANDARD, ono cime nam pune glavu poslednjih 20 godina.

    S druge strane, u tih 20 godina (10 onih + 10 ovih) dobili smo vladavinu koncepta „koliko sam ja dobar“, „najbolje je kroz stranku“, kao i „fali ti 1 papir“ udarac.

    Pitanje „ne gledaj sta drzava moze da uradi za tebe, nego sta ti mozes drzavu“ moguce je u USA ili nekoj drugoj normalnoj drzavi, gde znas da ces od drzave dobiti nazad za ono sto joj dajes (pre svega: porez).

    Srbija je drzava koja u poslednjih 20 godina mrzi svoje gradjane, ne daje im skoro nista, a uzima sve (pocnimo od horor prica drzavnog zdravstva). Zato ne znam po kom osnovu se ocekuje da ja nju volim, placam porez ili gajim neograniceni patriotizam prema njenoj teritoriji i institucijama.

  16. Marko

    @ Srdjan
    Ne mora svako da se razume u makroekonomiju kao što ne mora ni svako da zna da programira. Slažem se sa opisom koncepta vladavine ali ipak niđe veze sa onim što sam napisao. Naveo sam 3 reforme koje su neophodne, nijedna nije uradjena niti će biti dok je ovakve vlasti. Kako promeniti sistem vlasti a da ne bude sjaši kurta… je pitanje.

    @Pedja
    Dva puta sam ti već ukazao da razmiliš o potencijalnim opasnostima. Zašto to nigde nije urađeno, šta misliš? Zašto postoje samo suprotni primeri?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Попуните израз тако да буде тачан: *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.