Prvo ronjanje džipom

Kako priroda ume da oduševi svojom nepredvidljivošću. Danas smo se malo provozali Samurajem više da ubijemo vreme nego sa nekom stvarnom namerom da se zavlačimo u kakvu nevolju. Sa mnom su krenuli moja Jelena i brat Nenad.

Odlučimo da odemo do kanjona reke Đetinje, ali pošto samo ili kod mojih matorih na Beloj Zemlji (za one koji ne znaju, naselje nekih sedam kilometar od Užica na putu ka Zlatiboru), odlučimo da krenemo prečicom kroz selo Kačer i Ristanovića polje, da izbijemo na branu na Vrutcima, a odatle se spustimo kroz kanjon do Užica. Taman kratka tura da ispunimo tmurno i prohladno popodne do ručka.

Tek kada smo se približili Ristanovića polju, prisetim se ja da tu treba da pređemo reku Sušicu, onu istu, koja je pre koju nedelju izazvala poplavu u Užicu i malo se zabrinem.

Reka Sušica je čudo prirode. Ime je dobila zato što je njeno korito većim delom toka u stvari suvo. Ovo je reka ponornica, koja samo na nekim mestima izbija na površinu a glavni deo toka joj je podzeman. Samo u retkim prilikama, kao što je bila već pomenuta poplava, ona nabuja jer primi vodu sa velike površine obronaka Tare i Zlatibora.

Ipak, prošle nedelje sam bio na Sušici u selu Trpkova, što je samo koji kilometar uzvodno od Ristanovića polja i tamo smo videli da je reka ponovo presušila, a iza nje su samo ostali prepoznatljivi tragovi neobično visokog vodostaja.

To me je ohrabrilo da neće biti problema da se pređe preko reke. Ona je u Ristnovića polju inače toliko pitoma da preko nje nije napravljen most. Jednostavno, ljudi automobilima prođu kroz vodu jer je veoma plitka.

Međutim stigavši na mesto prelaza, imali smo šta da vidimo – na sve strane tragovi sile koja je petnaestak dana radnije harala ovim prostorom. Cela poljana se još uvek nije oporavila od potopa, jer je u kratkom vremenu bila pretvorane u jezero. Na sve strane su nanosi šljunka i granja, razrovana i odnešena zemlja, i polegla kratka zimska trava.

Sušica je bistra i malo podublja u odnosu na njen normalan vodostaj na ovom mestu. Prosto je neverovatno da kad god povedem brata da se provozamo ne možemo da na upadnemo u neku ovakvu neplaniranu avanturu. To se prosto lepi za njega. Doduše, da budem iskren, ni ja ne bežim od avantura.

Procenih da je plitko i krenuh u vodu. Do pola reke je sve bilo pod kontrolom, Samuraj je poslušno, pod laganim gazom gazio s akamena na kamen, bez ikakvih problema. A onda se pred nama otvorio bezdan, prednji kraj propade i cela hauba predamnom do pola zaroni u vodu. Ja sam samo držao gas i upravio ka izlazu na drugoj strani obale, i nadao se samo da motor ne stane. U to Nešo primeti da je voda počela i da ulazi u auto,a ja i ne gledam. Znam da smo u čabru, nazad nema, samo držim gas i gledam da se motor ne ugasi.

Točkovi ubrzo uhvatiše čvrstu podlogu i Samuraj krete uz obalu, prope se, i bez ikakvog meškoljenja, kao da je njemu to sve normalno, izađe uz nju na suvo. Pogledam a meni noge u vodi, izađem da pogledam šta počnismo, a ono iz auta na sve strane piša voda, dok se ispod haube razvija para sa ukvašenog motora.

Malo smo sačekali da iscuri voda iz kola i osmotrili mesto prelaska. Bistra voda me je očas posla prevarila da pomislim da je pliće nego što je stvarno bilo. A samo nekoliko metara niže, videli smo da je korito znatno pliće i tragove da su meštani tuda prelazili reku, jer je lakše i sigurnije. Eee, trebalo je gledati ranije.

Auh kakav je to adrenalin. Da nisam tako nepromišljeno krenuo da pređem reku i da sam prvo proverio dubinu ne bih se usudio ni da probam da zagazim točkovima u nju. Ali sad bar znam da džiponji ni ovo nije problem da prođe (otako sam ga uzeo, još se nije desila situacija koja je za njega bila problematična a kamoli nesavladiva).

Znam da ovo u stvari i nije neki veliki podvig, ali je moje prvo ronjanje džipom, tako da je predstavljalo pravi doživljaj koji će se prepričavati.