Спрема ли се реформа система ауторских права?

Ових дана смо сведоци да се много тога великог ваља око ауторских права. И код нас је јавност почела озбиљно да протествује због најављеног увођења такозваног ауторског динара којим ће се сви носиоци медија и технички уређаји који могу бити употребљени за пренос или емитовање музике бити предмет нове таксе која треба да се слије на рачуне оранизација која штите ауторска права у музичкој индустрији.

То је изазвало озбиљан револт и протесте јер наведне организације већ узимају веома значајна средства причично лоше регулисаном произвољном наплатом накнаде за ауторска права од фирми и предузетника.

У исто време у Америци је предложен нови закон којим се наводно спречава пиратерија, а у ствари ће послужити за цензуру свега што је непожељно на Интернету.

Све ово је изазвало озбиљне полемике између заговорника заштите ауторских права и оних који смарају да се ауторским правима гуше слободе, а има и оних који сматрају да крађа ауторског дела у ствари у није крађа, па и да ауторско право као такво треба укинути.

Негде између

Решење овог проблема је, као и обично, негде између. Здрав разум налаже да свако ко нешто ствара, има право да од тог стварања створи приход. Дакле, право на ауторство и наплату коришћења ауторских дела јесте нормално и неоспорно.

Ауторска права, према томе, нису проблем. Проблем је цена коришћења ауторских права. Садашњи систем омогућава власиницима ауторских права да их експлоатишу бесомучно и до крајњих граница и тако добију вредност која далеко превазилази реалну вредност њиховог производа.

У ствари, власници ауторских права, неретко, корсите управо та права да натерају своје кориснике да плате цену коју они не сматрају реалном. Тиме се у ствари урушава систем понуде и потражње, нарочито када се ради о присилној паушалној наплати.

Корисници се углавном не буде због постојања ауторских права и обавезе плаћања накнаде за коришћење, него због цена које сматрају нереалним.

Ауторско дело је производ које није пуки материјални производ. У већини случајева, а нарочито када се ради о музици, слици, видео записима, рачунарским програмима, исто ауторско дело се може копирати у неограниченим количинама, и при томе се не умањује вредност оригинала – оригинал копирањем ништа не губи а свака копија је идентична оригиналу.

Постојећи систем ауторских дела сваку овакву копију третира као нови производ као да се ради о материјалној вредности, иако то није. За разлику од материјалних ствари, ако што је на пример аутомобил, тв уређај, рачунар, ципела и слично, аутор продаје своје дело, али му оно остаје нетакнуто и без икаких додатних улагања у његову производњу може да га продаје изнова и изнова.

Нису ретки примери да су поједини извођачи материјално обезбедили не себе за цео живот него неколико генерација својих наследника направивши само једну музичку нумеру, или један програм, на пример. То им је било могуће јер су то своје ауторско дело могли да наплате милионски пута више него што оно стварно вреди.

Има ли решења?

Оно што је сигурно, то је да ауторско право као такво не може и неће бити укинуто. Као што сам констатовао на почетку чланка, свако ко нешто створи има право да то што је створио прода и оствари неки приход.

Решење ће можда бити у томе да се контролише начин стварања прихода од ауторског дела.

Иделно би било да се ауторском делу, након што је створено може одредити цена, па се онда та цена подели са наким разумним (по обе стране) бројем корисника дела, и тако се добија цена коришћења дела по кориснику. Аутор би тако имао разуман приход од свог дела, а корисници не би плаћали папрене накнаде изнова и изнова.

Међутим, то је тешко изводљиво. Одредити цену нематеријалног дела је практично немогуће, а ништа мање није оствариво и да се утврди број потенцијалних корисника тог дела. Дакле, такво решење је мало вероватно.

Оно што је извесније, то је да се скрати временско трајање заштите ауторског права. Данас у пракси ауторско дело је заштићено у периоду од 30, 70 па и више година од првог објављивања. Можда је решење да се тај рок смањи на неку приватљиву меру, можда на десетак година или чак и краће с обзиром колико брзо се ствара приход од ауторских дела. У том периоду аутор има право да експлоатише своје дело како год може, а након истека, ауторско дело постаје јавно добро доступно свима.

Зарада од рада

У последње време се све више дешава да управо аутори одлучују да своје дела дају на коришћење по минималној цени или чак бесплатно. Они се опредељују да зарађују не од продаја копија својих дела него од свог рада – јавног извођења дела ако се ради о музици, или кроз техничку подршку, консултантске или друге услуге ако се ради о неким другим врстама ауторских производа.

И то није лош модел, јер се води принципом да се приход прави кроз стварни рад а не од продаје нематеријалних копија једног те истог производа. Наравно, не може захтевати од аутора да примењују овакав метод, али треба поздравити свакога ко се одлучи на такав приступ и подржати га кроз плаћање његовог стварног ангажовања.

Ауторске организације

Велики проблем у целом послу наплате ауторских права представља рад организација које су овлашћене да се тиме баве. Код нас постоји неколико таквих организација које су практично добиле лиценце од држава да самостално и произвољно одређују услове, цене  иначин наплате ауторских права.

Сведоци смо да те организациеј таква овлашћења озбиљно злоупотребљавају а да од тога немају корист чак ни аутори у чије име се накнаде за ауторска права наплаћују, већ углавном службеници организација које врше наплату.

Ту је свакако потребна озбиљна реформа. Најпре, ове организације не смеју самоостално одређивати правила игре а свакако то што наплате треба да најрпе оде у руке управо ауторима које заступају.

Посебан проблем је приницип паушалне наплате ауторских права. Дакле, не наплаћује се стварно коришћење ауторског дела него претпостављено, уз коришћење прилично чудних критеријума, а онда се то наплаћује изузетно високим ценама тако да све то постаје неприхватљиво.

Управо поводом најављеног ауторског динара (који узгред буди речено уопште није динар него је многоструко већи) неко је израчунао да ће музичка индустрија наплатити преко ИТ индустрије скоро исто онолико колико ИТ индустрија у ствари сама заради.

То је јасан пример несразмере: с једне стране људи морају да раде да би зарадили, а с друге стране, неко исто толико заради, а да не ради ништа него само на основу претпостављеног коришћења носилаца медија и уређаја за употребу нечијих ауторских права. Када се узме у обзир да наплаћено иде организацијама за заштиту ауторских права које тај новац потроше на своје плате и разноразне трошкове, а само мали део стварно добију аутори, испада да се о тај ауторски динар лепо окористе само они који чак нису ни аутори него посредници.

Систем заштите ауторских права на штету аутора

Занимљив је пример баш код нас да је управо ових дана у току кампања за формирање организације за заштиту ауторских права фотографа која треба да ради на истом принципу као и организације које штите права у музичкој индустрији, укључујући и врсте паушалне наплате која би се, рецимо, звала фотографски динар, а плаћало би се на све носиоце медија или уређаје на којима се могу приказивати фотографије.

Управо сами аутори, фотографи, су се побунили јер не желе да се на такав начин у њихово име наплаћују ауторска права, захтевајући најпре реалан начин наплате, а затим и да наплаћено заиста буде исплаћено ауторима уместо да тај новац потроши сама организација. Од офтографа ме ово и не чуди јер они спадају у сорту која прилично разумно приступа својим ауторским правима и цену својих дела углавном одрећује у складу са начином употребе и зарадом коју корисник остварује коришћењем дела.

Да ли ће фотографима успети да се заштите од намере да се њихово ауторско право злоупотреби за богаћење неколицине људи не знам, али свакако је добро да и код аутора постоји свест да такав начин регулисања ауторских права није добар и да га они не прихватају.