Већ сам раније писао шта мислим о нашем здравству. На моју срећу, ја сам имао само бенигна искуства са докторима у односу на то каква су имали други.
Данас прочитах на е-новинама чланак о смрти једног златиборског старине који се под старе дане разболео, завршио у ужичкој болници, искусио скоро сво црнило српског здравства и умро после неколико недеља, скоро и не добивши лекарску помоћ. Није му помогла ни директна ургенција код министра здравља, Томице Милосављевића.
Оваква дешавања остављају човека без речи, јер шта може да се каже? Навешћу само речи сина овог несрећника, речене министру:
„Ја ћу, господине министре, вечерас да пронађем и убијем једног од та три лекара. Можда се онда један од преостале двојице смилује и прегледа ми сутра оца.“
Прочитајте чланак Српско здравство: Зона сумрака у ужичкој болници – О ПАЦИЈЕНТИМА НЕМА КО ДА БРИНЕ , који је написао управо син несрећно умрлог Златиборца и линкујте даље. Ово је прича која не сме да прође незапажена.