Теме: Лично

Истраживачка станица Петница – како је то некад било

Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/2430

Био сам у другом средње када ме је први пут професорка питала да ли сам заинтересован да одем за време распуста у Истраживачку станицу у Петници код Ваљева. Између разних курсева имали су и курсеве о рачунарима, а ја сам у то време гутао све што је могло имати некакве везе са рачунарима. Наравно да сам био расположен.

Ипак то што сам ја хтео није значило и да ћу стварно отићи, прво је требало да се са тим сложе моји родитељи, што није био проблем, али је постојала квака да је број пријава био ограничен и да су све пријаве разматране и примали су само оне који су им одговарали.

Тако, попуних ја немали образац предадох да га пошаљу и скоро сам на то и заборавио када, баш опред распуст професорка донесе лепе вести: нас тројица из школе били смо примљени. И тако би  – укупно три пута сам био у Петници и то су доживљаји који се не заборављају.

У оно време, код нас су рачунари били реткост а и то што их је било то су углавном били спектруми и комодори. Ја сам спадао у клан спектрумаша. Бејзиком сам одлично владао, а већ сам доста тога радио и у асемблеру. Одлазак у Петницу је пао као кец на десет јер је један од курсева био Hisoft Pascal, за то време веома напредно програмско окружење за спектрум које ми је било веома интересантно али нисам имао одакле да га научим.

Истраживачка станица Петница је представљала је изазов од самог почетка јер смо ишли у непознат град и морали смо сами да се снађемо за превоз – прво возом до Ваљева а онда локалним аутобусом до Петнице и мало и пешака до саме Истраживачке станице.

Тамо су нас дочекали врло весело чиме су у потпуности разбили наш страх од непознатог, те смо се одмах осетили као да смо код куће. Мислим да нас је дочекао Срђан Јанев, човек који је спадало по дефинцији и као такав и ушао у легенду. Вигора Мајића смо схватили као озбиљног неког лика али је и он био кул, баш како треба. Нажалост имена других људи се не сећам, како предавача и особља Истраживачке станице тако и других људи који су као и ми дошли на курсеве. Оно што је остало запамћено је, да смо се брзо упознали и здружили.

У исто време када и наш рачунарски курс, у Петници су били и чини ми се да ли астрономи или географи не знам. Многи од нас би, да се имало времена, хтели да се придруже и њима. Мада цео тадашњи програм Истраживачке станице је био занимљив. Да смо могли, сви би ми ишли на све те курсеве, али нажалост, морали смо да одаберемо само један у сезони.

Петница је у неким стварима представљала прекретницу за мене. То је било неко време када сам се још увек колебао да ли ме више интересује електроника или рачунари и дефинтивно је Истраживачка станица Петница била један велики тег на тасу информатике (мада је коначна одлука сазрела тек након уписа на факултет).

Рачунски центар

Тешко је описати какав утисак на једног клинца заљубљеника у рачунаре оставља када, на пример, види у учионици, на једном месту, неких десет до петнаест спектрума и то још када су сви умрежени и чак деле један микродрајв. То је било време када смо од литературе имали само часописе (Рачунари, Свет компјутера и Микро) а много штошта од тада савремене технике смо само могли видети на сликама.

У Петници смо, поред спектрума видели и прави ИБМ рачунар у пуној опреми, који је чак имао и хард диск (спољни ако се не варам). Рачунар се налазио у једној посебној просторији, коју су звали рачунски центар, а у коју смо приступ имали само као награду – кад треба нешто да се уради, објаве да је награда да се тамо уђе а ми се сви поломимо ко ће награду да освоји.

Рачунски центар су чинила два рачунара, поменути ИБМ и један Амстрад, рачунар који је био дечачки сан многих тадашњих рачунарџија. И он је био у комплету, са све диском и штампачем. Док нам нису дозвољавали да за тастатуру ИБМ-а уопште седнемо, Амстрад је већ био доступан, али опет, по заслузи. Ја сам имао посебну привилегију да за њим проведем много времена, јер ме је Срђан Јанев наговорио да узмем да прекуцам неко упутство, не знам више о чему се радило, осим да је било важно, али је постојала само једна копија па је ваљало прекуцати га. Пристао сам, само да бих могао да седим и „радим“ на Амстраду, а и јер ми је Јанев обежао једну копију тог упутства. Све време док сам тамо био, вредно сам користио слободно време да прекуцавам текст и то сам успео да завршим. Копију упутства нисам добио – није било довољно папира.

Сабирање баба и жаба

Корисно време сам, по плану, проводио на курсу паскала који ми је био најинтересантнији, а било је још неких предавања која сам пратио, али се више и не сећам шта је то било. Сећам се да је тада било врло популарно паралелно програмирање и да је то била централна тема сва три пута када сам тамо одлазио, а како видим на сајту Истраживачке станице, још увек је. У једној сезони смо радили емулатор да ли оног комодоровог процесора на спектруму или обрнуто, не могу да се сетим, а једном сам се преварио да одем и на предавање Срђана Јанева из нумеричке анализе. На тој грешци сам се научио и више никада нисам отишао ни на једно предавање из нумеричке анализе.

Курс паскала је био необичан. С једне стране, ми полазници смо били толико гладни знања да нам је било криво када би се часови завршили, а с друге стране, предавач је био очајан. Памтим га као неког дебељуцу који је био прилично пунсебе и осоран према нама и није баш био вичан да нам заиста знање пренесе већ су се предавања углавном свела на суво препричавање синтаксе језика. Ја сам то доживео као фрустрацију, јер,иако ми је синтакса била јасна, никако нисам могао да уклавирим како се у паскалу засита програмира. Моје програмерске навике и начин размишљања су били превише засновани на бејзику и асемблеру – процедурално програмирање ми никако није улазило у главу, а предавач није умео да ми то приближи.

Из свега тога је испала и једна смешна сцена. На само завршетку курса паскала, на последњем часу, у завршној речи, наш врли предавач је констатовао како „сада све знамо и можемо да напишемо било који програм“. Ја какав сам, већ тада лак на језику, а незадовољан лошим предавањима и иритиран оваквом констатацијом, ланем како то значи да сада можемо да сабирамо и бабе и жабе.

На то је предавачу изгледа драстично скочио притисак јер се зацрвенео толико да сам мислио да ће да пукне. По свему судећи, мој га је коментар погодио у живац, па је почео да хистерише и да тражи да се јави тај што је то рекао, то јест ја. Ја се наравно јавим, јесте рекао сам па шта.

Позва ме на таблу са речима „сад ћеш да нам покажеш како се сабирају бабе и жабе“. Цео „разред“ се смеје, смејем се и ја, али у себи се гризем за језик и док прилазим табли размишљам у шта се увалих. Ем не капирам овај паскал, ем сад треба да сабирам бабе и жабе.

Предавач ми ували креду, саопшти да имам таман толико времена да напишем програм за сабирање баба и жаба, док он заврши своје излагање осталима, окрете се и настави својим послом.

Мени неким чудом проради кликер и досетих се ја како да напишем програм. И тако стиснух креду и зубе и дадох се на посао. Програм је брзо био готов, а како сам спустио креду и окренуо се „разреду“ па кад су они видели програм на табли тако је тек почело смејање.

На крају наш врли предавач мораде да прекине излагање и да се окрене да види шта сам то ја урадио када га је сачекао програм налик овоме (не замерите на грешкама ако их има, ипак је то било пре неких двадесет и неку годину, не знам више синтаксу Hisoft Pascal-а):

PROGRAM BABEIZABE (input, output);
VAR
  Babe : INTEGER;
  Zabe : INTEGER;
BEGIN
  WRITELN ('SABIRANJE BABA I ZABA');
  WRITELN ();
  WRITELN ('Koliko baba?');
  READLN (Baba);
  WRITELN ("Koliko zaba?");
  READLN (Zaba);
  WRITELN ();
  WRITELN ('Resenje: ', Baba, ' baba + ', Zaba, ' zaba = ', Zaba, ' zaba + ', Baba, ' baba');
END.

Тада је настао општи смех, а наш предавач је добио неку љубичасту боју. Не знам само зашто се опет љутио када се испоставило да нас је заиста тако добро научио паскалу, да сам ето успео да саберем и бабе и жабе.

За оне који не знају паскал ево како изгледа програм када се покрене:

SABIRANJE BABA I ZABA
Koliko baba?
5
Koliko zaba?
7
Resenje: 5 baba + 7 zaba = 7 zaba + 5 baba

Не знам како је са предавачем, али мени је ова догодовштина остала у лепом сећању, пошто је то уствари био први паскал програм који сам написао у једном даху и без грешке 🙂

Касније, када сам се вратио кући, паскалом сам се много више бавио, прво на спектруму, касније и на ПЦ рачунарима, и као што многи који ме знају – знају, то је постао програмски језик мог живота, много сам хлеба зарадио њиме.

Генијалци

Поред нас обичних, у Петницу су долазили и генијалци. То су људи који су иза себе већ имали неке значајне успехе, иакo су били средњошколци као и ми остали. Посебно се сећам једног момка који је сав био необичан, није много причао, необично је и изгледао, а у Петницу је донео један свој пројекат, графички раскошну пуцачку игрицу коју не написао потпуно у спектрумовом машинском коду. Дакле не у асемблеру него директно у коду.

Лик је хладно састављао бајтове ручно и тако правио програм, или је бар нама оставио такав утисак. Чак и за мене, који нисам био новајлија у асемблеру, то је било непојмљиво – да неко има такав капацитет да може у глави да претвара асемблерске команде у кодове и тако пише програм. Није да ја нисам радио слично, али сам ја само за неке команде знао кодове напамет – увек сам користио табеле кодова, а и то углавном за дебаг, а не за програмирање.

Овај дечко није био једини, али на мене је оставио изузетан утисак.

Радио аматери

Једном приликом погодило се да смо у Петницу требало да идемо нас три радио-аматера. Иако нисмо сви иста генерација, свакодневно смо се дружили у радио-клубу. Не знам како, пало нам је на памет да понесемо са собом једну радио-станицу. Питамо председника клуба и он нам дозволи да понесемо једну стару велику УКТ станицу.

Како нисмо имали антену, на брзину смо исконструисали једну новотарију, некакав квадар који се састојао од четири биквада (ко се бави бежичним мрежама зна шта је биквад) и требало је да има кружно зрачење. Антена је више изгледала као сталак за сушење веша него антена: костур је био направљен од дрвених летвица а квадови су направљени тако што је преко летвица разапета бакарна жица. Пошто смо све то морали да понесемо возом, антену смо направили тако да смо могли да је расклопимо.

То путешествије је тешко заборавити. У возу је била толикагужва да је изгледало да не могу ни торбе да се убаце, а камоли да станемо још и ми, па тек радио-станица и штркљава антена. Некако смо се, уз гунђање осталих путника, укрцали и издржали путовање стојећи у ходнику на једној нози. Антена се, наравно у целој тој гужви прилично разбуцала.

У Ваљеву је, опет, требало све ствари пренети пешке са воза до аутобуске станице, па аутобусом до Петнице и онда касање узбрдо са торбама, радио-станицом тешком ко туч и мешавином летвица и жице од антене.

Када смо се онако кроз мрак појавили на пријавници сачекао нас је ко други него Срђан Јанев. Видевши крш којисмо носили питао је шта је то и када је чуо да је радио-станица очи су му само зацаклиле. Мени је то било довољно да оправда сав дотадашњи труд и кулук на тегљењу.

Наравно, нисмо могли да га се отресемо цело вече. Прво смо морали да поправимо антену, развучемо антенски кабал и укључимо радио-станицу, па тек да  распакујемо ствари. А добили смо собу по избору, на месту погодном за радио-станицу и развлачење кабла до антене. Чувши локалне ваљевске радио-аматере Срђан је шенио ко куче у лифту, а ми смо блистали што смо ето постали тако важни.

Но, елан нас није баш дуго држао. Антена нам је била тако јадна да је увек један морао да блеји напољу и држи је усправљену да би се могло радити, а недуго затим се и потпуно распала. Уосталом, било је у Истраживачкој станици много занимљивијих ствари – радио-станица нам је била свакодневна појава код куће.

Околина

Петница је за нас била потпуно необично место. У самом дворишту Истраживачке станице се налази црква и то у употреби. Једном приликом смо кренули да видимо како изгледа изнутра, јер нико од нас раније није био у цркви, али видевши са врата све оне фреске, упаљене свеће, попа и неколико људи који су ту дошли неким својим послом, нисмо смели да уђемо – нисмо знали како треба тамо да се понашамо па смо одустали.

Недалеко одатле, налазио се и базен, али ван круга Истраживачке станице. Било нам је забрањено да тамо одлазимо осим када се то организује, што је било једном или двапут. Ипак, било их је неколико који су под окриљем мрака, одлазили преко ограде да се мало брчкају.

Петничку пећину, која се налази у непосредној близини, свакако не могу, а да не поменем. Када нас је Срђан Јанев једном приликом питао да ли бисмо хтели да идемо у њу, одушевљење је било велико. Иако у околини Ужица имамо неколико пећина, до тада никада нисам имао прилику да у неку од њих уђем, тако да сам једва дочекао. Одушевио сам се самим улазом, великом двораном, подземним језером, мрачним каналима и провалијама које нам је показао. Тада сам први пут видео и апсолутни мрак – када смо у сред пећине сви угасили батеријске лампе. Посета пећини у Петници је био за мене невероватан доживљај и дан данас ме радује свака прилика да зађем у неку пећину, нарочито ако није уређена за туристе.

Истраживачка станица Петница данас

Морам признати, након трећег одласка (а сваки је био премија) и када сам завршио са школом, изгубио сам сваки контакт са људима из Истраживачке станице. Знам да је тамо нешто грађено да се прошире капацитети, да је сама пећина уређена, и најпре да је програм истраживачке станице значајно проширен. Вигор је још увек шеф, за Јанева не знам да ли је још увек тамо, а надам се да јесте.

Сада читам, имају проблема јер им је држава ускратила финансијску потпору. Ето, држава нема 250.000 евра колико је до сада годишње добијала истраживачка станица, а има милионе за разне глупости.

Треба им пружити им подршку. Истраживачка станица је место које не сме да престане да ради. Камо лепе среће да је за ових неколико деценија колико постоји запаћено још сличних установа у Србији, да се деци пружи прилика да виде и науче оно што им на другачији начин није доступно. Јесте данас другачије време, до информција и знања се лако долази, али принципи на коме се раде курсеви у Петници су нешто незаменљиво.

Размишљам, баш би било добро посетити их неком приликом, да се види колико се то место променило и чиме се сад све баве.

У међувремену, ако сте на фејсбуку, учланите се у групу за подршку Истраживачкој станици Петница. У врло кратком року, она је окупила преко 2000 чланова.


Поделите овај чланак са пријатељима


4 comments to Истраживачка станица Петница – како је то некад било

  • Boris

    Potpisujem sve što si napisao, osim što sam ja išao nešto kasnje (1989-1991) pa je kabinet već uveliko bio opremljen PC računarima. Pošto sam ja bio iz još manjeg mesta (Bajina Bašta) za mene je sve to izgledalo kao NASA centar.

    Više sam naučio za prvih 10 dana u Petnici nego za svih 4 godine u srednjoj školi. A kako i ne bi kad smo više znali od sopstvenih profesora (biseri: miš je olovka kojom se piše po ekranu, laserski štampač je težak preko tonu, bušene kartice su najpouzdaniji medij za čuvanje podataka, …)

  • Јесте, баш леп опис. И ја сам ухватио сезону Срђана Јанева, ишао сам тамо од 1994. до двехиљаденеке, што као полазник, што као сарадник на рачунарству. Био сам полазник и Ивана Глишина и његове сјајне екипе сарадника, а доцније и код Драгана Торомана. Рачунски центар се мењао, људи су одлазили и долазили, клопа у мензи је такође показивала знаке споре али неумитне еволуције, но увек је остајао дух Петнице, оно што вам јасно ставља до знања да сте на једном необичном месту и да једино можете да се понашате необично да бисте били обични… А програм који лепо показује како се бабе и жабе (не) сабирају, прави је пример тога. 🙂

  • mladen

    Pozdrav. Ja sam bio taj koji je hteo da napravimo kros asembler izmedju 6502 i Z80. Ha ha, nismo ga nikad zavrsili al smo zajedno „usli u materiju“. S druge strane, kad pogledas taj asembler i asemblere danasnjih RISC mikrokontrolera, shvatis da se osim podizanja clocka nista drugo nije promenilo. Divno je bilo to vreme u Petnici. Pored tog tipa koji je programirao Z80 direktno brojevima, bio je i neki tip koga smo zvali „motorola“ koji je bio zivi, hodajuci katalog motorolinih chipova. Znao je i najnepotrebnije podatke sa 18 strane datasheet-a. Neko drugi je znajuci to, na oglasnoj tabli nacrtao Z80 kako vrsi …. pa sad… posebnu radnju….. nad motorolinim procesorom. Kasnije sam cuo da je covek zvani „motorola“ otisao u Singapur i da tamo radi za svoju omiljenu kompaniju.

  • Е да јесте, Моторолу сам скроз заборавио да поменем 🙂 Одлично си га се сетио.

Leave a Reply

 

 

 

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Попуните израз тако да буде тачан: *