Како ваша ауторска права штите јавни интернет сервиси?

Заштита ауторских права на Интернету је прилично мукотрпан посао. Не са законске стране – ту ствари стоје прилично једноставно и није тешко остварити своја права.

Проблем је у ствари у масовности објављених садржаја на Интернету и у томе што многи сматрају да све што нађу на мрежи могу да употребе како год желе, било да им је то дато бесплатно или да су платили.

Аутори се тако сусрећу са проблемом да су покрадени и то не само тако што неко други користи њихово дело, него и тако што неко други њихово дело потписује као своје, али да тешко сазнају за то.

Овај пут ћу се осврнути на ситуације када своје ауторско дело аутор пронађе на неком јавном сервису као што су Гугл, Фејсбук, Јутјуб и други. Очекивано је да тако велики и озбиљни сервиси морају да штите ауторска права пре свега због свог имиџа, и када читате правила таквих сајтова, утисак је са се они итекако залажу за заштиту ауторских права. Ипак, није све тако ружичасто.

Гугл (Google) на пример, ако покушате да му пријавите да је ваше ауторско дело објављено на неком од његових сервиса без ваше дозволе или на начин којим су ваша права угрожена сачекаће вас гомилом упозорења која служе томе да вас застраше тако да од пријаве одустанете.

Тако на пример, више пута ћете бити упозорени да ће против вас бити покренут правни поступак ако не можете да докажете да су ваша права заиста угрожена.

Даље, тражиће да будете веома детаљни у описивању случаја кршења ауторског права јер у супротном ризикујете да вашу пријаву прогласе неоснованом што повлачи остварење поменутих претњи.

Врхунац је да вас овавештавају да се, подношењем пријаве, одричете права приватности те да Гугл има сву слободу да вашу пријаву употреби како год жели, укључујући и то да је даје трећим странама и објављује јавно.

Не само то, они вам гарантују да ће ваша пријава бити објављена. Све се то своди да ако желите да заштити своја права на неком Гугл сервису, морате да се изложите стварима којима иначе не бисте желели да буде те изложени.

Стиче се утисак да је Гуглу важније да вас одврати од пријаве него да заиста штити ауторска права.

Фејсбук (Facebook) није баш тако отворен у застрашивању али он ствар зачињава тако што вам гарантује да ће ваши приватни подаци које дате у пријави бити прослеђени ником другом до ономе кога пријављујете да угрожава ваша ауторска права.

Дакле, добиће између осталог и вашу имејл адресу па ће онда моћи да се иживљава на вама зато што сте га пријавили. Па га ви пријавите.

Јутјуб (YouTube) је много коректнији. Не плаше вас, већ просто приме вашу жалбу, и ако је основана делују, најчешће тако што споран садржај уклоне и о томе вас обавесте.

Твитер (Twitter) је кратак и јасан. Не улазе много у причу, већ вам саопштавају имејл на који треба да пошаљете пријаву. Од застрашивања нема ни помена.

Јаху (Yahoo) за пријаву злоупотреба својих сервиса, нажалост, такође прибегава застрашивању и то најпре тако што вас упозорава да може ваше податке (са нагласком на приватне контакт податке а нарочито имејл адресу) проследити ономе кога пријављујете.

На Википедији (Wikipedia) је прилично тешко наћи информацију како да им се обратите ако је она искоришћена за кршење ваших ауторских права. Но, у сутини, све се своди на то да им пошаљете имејл са наводом а они ће да га размотре. Нема неких детаља па самим тим ни покушаја застрашивања као код других.

И шта сад?

Разумљиво је зашто јавни сервиси морају да буду веома опрезни у поступку заштите ауторских права. С једне стране они су веома привлачни за злоупотребу, а са друге стране, вероватно имају и много неоснованих притужби.

Позивање на закон и упозоравање на последице неоснованих притужби је јасно, али никако не могу да разумем застрашивање које се ослања на објављивање случаја у јавности или слања приватних података ономе кога пријављујете да је ваша права прекршио. То су већ озбиљне ствари. Да ли ће аутора да изађе у јавност и објави случај или да ствар уради приватно, то мора бити ствар његовог избора. Не могу да прихватим да аутор бива уцењен да се одрекне права приватности ако жели заштиту.

Још мање разумем прослеђивање приватних података ономе ко крши права и на кога се аутор жали? То је потпуно непотребно и не могу га другачије разумети неко јасан знак аутору да ако не жели проблеме, не треба да пријављује да је оштећен.

Поново, да ли ће аутор уопште да контактира починиоца директно, а поготово да ли ће му дати своје приватне податке, то мора бити избор аутора, а никако не сме бити уцењиван да на то мора да пристане ако жели заштиту. Шта може горе да се догоди него да неко ко је тако бескрупулозан да крши туђа ауторска права сазна приватне податке онога ко ја тужи због таквог понашања?