Свака српска Влада, а нарочито ова садашња има пуна уста речи – штедња. Политичар не може да се бави тим послом ако не научи да што чешће, и у свакој прилици помиње ту реч. У неким приликама, обећава штедњу, а у другим правда неиспуњена обећања потребом да се штеди.
Сада, када смо у сред светске економске кризе српска Влада је објавила низ мера штедње а најавила још нових. Али то не помаже јер се из њихових поступака виде да се ради само о речима без покрића, декларацијама датих ради јавности, а без стварне намере да се нешто заиста и учини.
Крилатица да, када год власт најави мере штедње, грађани знају да ће их то скупо коштати, се стално потврђује. Држава штеди тако што неке трошкове са себе пребаци на другога, тако да се у њеним билансима заиста показују мањи трошкови, али сами трошкови у ствари нису смањени.
Једини начин да се заиста штеди то је да се мање троши, а ако држава треба да штеди то значи да сви трошкови треба да буду смањени, а не само трошкови државног апарата.
Ових дана сам планирао да пишем о једном проблему који се појавио у Пореској управи. Ради се о прилично крупној ствари: променили су бројеве текућих рачуна за уплате пореза на доходак, доприноса за пензионо осигурање, доприноса за здравствено осигурање и доприноса за незапосленост. Сама ова промена је прилично крупна ствар, али је Пореска управа отишла у крајност – о промени нису обавестили пореске обвезнике, а како се приближио рок за плаћање дажбина, многи су затечени – уплате им не пролазе јер стари рачуни више не постоје, а када се распитају у управи о чему се ради добију прилично штура објашњења – обично папирче у којима најоскудније могуће стоји упутство како да уплате порез.
Поред промене рачуна уведена је новина, сада су доприноси раздвојени и уплаћују се на одвојене рачуне. До сада су постојала смао два рачуна, на један је уплаћиван порез на доходак а на други доприноси за ПИО, здравствено и незапосленост. Сада се плаћа на четири различита рачуна.
И ту је веза са причом о штедњи. Неко у Пореској управи је закључио да је лакше прокњижавање ако се уплате раздвоје и тако су отворили четири рачуна, а ми да плаћамо. Наравно да чиновници не размишљају о ширим последицама својих одлука, већ само и искључиво о сопственим интересима, па макар то био и интерес неког мастиљара да мање ради.
Ево о чему се ради: када год нешто плаћате на текући рачун, банка (пошта или било која друга институција) вам додатно наплаћује провизију и трошкове обраде ваше уплате. Колико знам, најмањи износ тог трошка је 15 динара (ако плаћате само један динар, банка ће вам наплатити петнаест за услугу трансакције), а може бити и неколико десетина пута већи, ако је износ уплате велики.
Четири рачуна за плаћање директно значе и веће бакарске трошкове.
Петнаест динара није много, рекло би се, али када узмете број запослених у овој држави којима се сваког месеца плаћају порези и доприноси па помножите, то је огроман новац. Да бар тај новац иде у буџет па да се тешимо да је то само још један начин да нас држава огули, могло би и да прође, али овај новац одлази банкама, потврђујући да је цео државни систем у ствари направљен тако да банке буду не само заштићене, него и да се лако богате – јер сав проток новца мора да иде преко њих и оне од тога убирају огромне приходе.
Да ли мора тако? Не мора. Пореска управа може да користи само један рачун за све уплате пореза и доприноса, јер по позиву на број, који се наводи приликом плаћања, врло лако може да раздвоји ко је уплату извршио па да га раздужује по том основу. Осим тога, држава може да забрани банкама да наплаћују било какве провизије и трошкове за сва пореска плаћања која фирме и грађани имају према држави.
Овако како ствари стоје, држава Србија својим потезима непотребно повећава трошкове грађанима и фирмама, а истовремено ствара додатни профит банкама, које су у повлашћеном и заштићеном положају у односу на све друге у овој држави.