Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/5807
Хука ветра кроз разрушене зидине
стапа се са жубором Ђетиње
подсећајући на прошла времена.
Тек понеки топот камена под ногом
буди дух спокоја
и заборављене прошлости.
Лаганим кораком ходим празнином
између јаве и сна, и,
помало наслућујем да пролазим
границе од некад ка сад и ономе
што ће тек бити.
Ток мисли не успева да прати
нејасан ток времена.
Све је пролазно
и од свега остане само разрушен камен
као спомен и опомена.
