Це ку, це ку, це ку на осамдесет метара, општи позив на осамдесет метара, ово је Ипсилон Ужице Јединица Авала Београд Херој, који позива и слуша…“
Када упућујемо општи позив по правилу уз CQ наводимо опсег на коме позивамо и свој позвни знак. Тако нас уче и тако сви радимо.
Још када сам учио како се то ради, давних година, чудио сам се чему то навођење опсега. Ваљда је јасно на којој фреквенцији емитујемо? Питао сам, али нико није умео да ми то објасни. Сви су то радили јер је тако уобичајено.
На крају сам закључио да је то ствар фолклора, и начин да се утроши време у општем позиву, јер је важно да он траје довољно дуго да потенцијални слушаоци могу да нас чују, а да не прескоче позив док окрећу точак ВФО-а, преслушавајући опсег.
Тек много касније сам сазнао да у ствари постоји ваљан разлог зашто настао обичај да се опсег наводи у општем позиву.
Наиме, у почетку, радио-аматери су користили врло једноставне радио-станице и било је уобичајено да су предајници, осим на радној фреквенцији, прилично добар сигнал емитовали и на хармоничним фреквенцијама. Тако се дешавало да неко чује емисију и на сасвим другом опсегу и да покушава да дозове станицу али да она њега не чује јер не слуша на тој хармоничној фреквенцији.
Зато је уобичајено да се у општем позиву наведе и опсег – да би онај ко вас чује знао да ли вас чује на вашој радној фреквенцији или на неком хармонику.
Одавно су радио-уређаји технолошки напредовали и више не емитију јаке сигнале на хармоничним фреквенцијама (штавише, ако их емитују сматрају се неисправним) али је стари обичај остао.
Це ку, це ку, це ку на осамдесет метара, општи позив на осамдесет метара, ово је Ипсилон Ужице Јединица Авала Београд Херој, који позива и слуша…“
Слично је и у пилотској пракси за комуникације са аеродромом који нема торањ (CTAF/UNICOM): „Oakdale traffic, Cessna , at three-thousand-five-hundred, 10 miles north-east inbound for landing, Oakdale“. Зато што Вотсонвил (Watsonville), којих стотинак миља западно, користи исту фреквенцију.