Уз ризик да изазовем најразвноврсније згражавање, морам се изјаснити да примицање дами столице сматрам изразитим чином неравноправности и не разумем зашто неко то што неко пропусти да изврши ову операцију показивања приклањања шовинистичком делу друштва бива изложен чудним погледима и коментарима.
Шта у ствари представља примицање столице некоме ко је пошао да седне? Испрва то је ваљда жеља да се помогне некоме, што повлачи претпоставку да је том некоме потребна помоћ јер из неког разлога не може сам себи да примакне столицу. Дакле столица се примиче некоме ко је немоћан да то сам учини. То је израз људскости, добронамеран гест.
Како је овај гест постао израз потчињености и неравноправности? Један од основних начина да се упражњава моћ то је да се она докаже инсистирањем на бесмисленим гестовима потчињених, али и потребом да се потчињени улизује вишем од себе. Па тако „онај коме је богом дано“ треба да буде ослобођен свих непотребних активности укључујући и тога да сам себи примакне столицу и то уместо њега треба да ради њему потчињени. Ипак да будем правичан, примицање столице је још и безазлено према толиким другим бизарним начинима изражавања односа надреженог и потчињеног које је историја показала.
Временом је примицање столице постало знак изражавања поштовања не само према владару него према било коме кога сматрамо на неки начин достојним да му примакнемо столицу. У савременом друштву то се углавном своди на старије особе, даме, и јавне личности. Но то и даље не мења ствар, и даље је то знак потчињавања ономе коме се столица примиче па макар и то било и само симболично.
То је у реду, све док је тај поступак последица жеље онога ко њиме добија улогу потчињеног. Нема ништа лоше у томе да на тај начин некоме изразимо поштовање, старијем због година, дами због наклоности, јавној личности зато што је позната…
.. али, ако се такав поступак очекује, тражи, захтева или се негативно оцени ако он изостане, то није у реду, јер се тиме у ствари од другога захтева да се потчини.
Зато, примичите столицу, али само онда када ви то желите да урадите, а не зато што то тако треба и што се то од вас очекује.