Теме: Web развој | програмирање

Употребљивост (usability) програма

Скраћена веза: https://pedja.supurovic.net/veza/5592

Неретко, срећем програме који имају вредну функционалност али имају проблем са употребљивошћу јер у току развоја није довољно пажње усмерено на то да се корисничко окружење програма прилагоди корисницима. При том, не мислим на графички изглед програма него на његову употребљивост.

Употребљивост се, у најкраћем, огледа у лакоћи учења и коришћења програма.

Да би програм био употребљив, неопходно је прилагодити његово корисничко окружење очекивањима и потребама корисника. Циљ је да се постигне радно окружење које корисник лако разуме, прихвата и ефикасно користи тако да му употреба програма представља задовољство.

Не треба заборавити да већина корисника рачунарских програма нису познаваоци рачунара. Они су обично добри или одлични познаваоци свог посла, а рачунар им је само алат да тај посао обаве. Они од вас не очекују да науче да раде на рачунару, него да науче да раде у вашем програму свој посао и да то раде што боље могу.

Употребљивост корисничког окружења се оцењује кроз неколико критеријума:

Процес учења: колико лако корисник схвата како се одређени послови обављају у програму.

Интуитивност: колико лако корисник сам налази у програму опције које су му потребне, и колико лако проналази начин да уради одређени посао, чак и без претходне обуке. Ово обухвата и корисниково очекивање како да нешто уради у програму, које може бити засновано на логици, стручности корисника у послу који обавља или искуству које корисник има са другим програмима сличним по функцији.

Ефикасност: колико брзо корисник може да обави посао у програму када је научио како се тај посао ради.

Памтљивост: корисник може да научи како да ради одређени посао, али је битно да ли је радно окружење такво да, ако направи паузу и употреби програма, може врло брзо да постигне исту ефикасност коју је и раније имао, а без потребе за поновном обуком.

Избегавање грешака: узрок грешкама у раду може бити непажња корисника али и неприлагођено радно окружење. Колико често корисник прави грешке у коришћењу програма, који су узроци, колико штете настаје као последица грешака и колико је лако грешке исправити су битан показатељ квалитета програма.

Задовољство: колико је рад у програму удобан за корисника и у којој мери је због тога задовољан.

Направити програм који све ове критеријуме идеално задовољава је тешко, али није тешко постићи да они буду задовољени у довољној мери да програм кориснику прија и да га он радо употребљава. Да би се то постигло треба водити рачуна о наизглед ситним детаљима.

Прегледност

Програм најпре треба да буде прегледан тако да корисник лако препозна где се шта налази или где шта може да очекује да нађе. Битна ствар је да мени систем (или било какав систем кроз који су организоване опције програма) буде прегледан а опције логично распоређене. Све функције програма треба буду доступне кроз видљиве опције у мени систему програма.

За важне и често коришћене опције треба обезбедити брз приступ кроз пречице додељене дугмадима на тастатури или посебно издвојеним дугмадима на радном окружењу.

Праћење стандарда

Врло је важно да корисничко окружење прати уобичајене стандарде које обично дефинише шире оружење у којем се програм користи. Дакле, ако правите програм који ради на виндоусу онда он треба да прати логику распоређивања опција какав је у виндоусу уобичајен. Исто важи и за друге оперативне системе али и за друга окружења какво је рецимо веб окружење.

Стандарде у радном окружењу је важно користити јер су корисници на њих већ навикнути и интуитивно ће очекивати да се опције које су сличне са другим програмима и у вашем програму налазе на сличном месту и да слично функционишу.

Прилагођавање кориснику

Када развијате корисничко окружење које је специфично за ваш програм, тада је неопходно да га што више прилагодите кориснику. Најпре, потребно је анализирати како се исти посао ради без програма и настојати да се тај посао и у програму ради на што сличнији начин. То ће омогућити да корисници који знају да раде посао али га нису радили на рачунару, могу лако да препознају финкције програма, јер су оне сличне поступцима како су то радили и раније, прихвате их и почну да их користе.

Ако ипак одлучите да понудите другачији начин да се ради тај посао, онда то мора бити логично, лако разумљиво и прихватљиво кориснику који је научио да ради другачије. Најбоље је омогућити му оба начина и њему препустити да изабере шта му више одговара.

Када је неопходно да корисничко окружење ради на начин који због специфичности посла не може да буде усклађен са неким већ постојећим корисничким окружењем, на пример зато што правите програм који ради посао за који не постоје други слични програми па немате на кога да се угледате, онда је потребно да обратите посебну пажњу на то да опције буду логичне, и тако распоређене да их корисник лако проналази и препознаје. Идеално је да, ако кориснику у одређеном тренутку треба одређена фуниција, он одмах и препозна одговарајућу опцију у тренутном радном окружењу.

Добро корисничко окружење се одликује и кроз могућност да корисник заиста може сам да подеси неке параметре програма тако да начин рада, функционалност па на крају крајева и изглед прилагоди себи. Сваки корисник је другачији, има другачије навике, другачије размишља, има другачији укус, а програм треба да их у томе што мање спутава и ограничава. Што више могућности подешавања има, програм ће добити вишу оцену од корисника.

Доступност опција

Није довољно само направити све потребне опције у програму, неопходно је да оне кориснику буду лако и брзо доступне баш онда када им затребају. Потребно је да анализирате процесе који се одвијају у току рада са програмом и прилагођавати га томе да корисник постаје што ефикаснији и економичнији у раду.

Доказано добри помагачи су додатна дугмад са издвојеним опцијама смештена тако да су кориснику на дохват руке. Још бољи помагач су пречице на тастатури, нарочито ако се тастатура и иначе у већој мери употребљава у току рада у програму. Ако кориснику коме су руке најчешће на тастатури омогућите да већину опција које му требају може да покрене са тастатуре, без потребе да узима миша и тражи опцију на екрану, многоструко ћете му олакшати у убрзати његов рад.

Ипак, да би корисник употребљавао пречице и тако постао ефикаснији, потребно је да му омогућите да научи тако да ради. Сасвим је нормално да се на почетку, док је још неискусан, корисник ослања на мени систем програма да би дошао до опција. Међутим, временом ће му то постати спор и непрактичан начин и тражиће бржи.

Ако му понудите издвојена дугмад, потрудите се да она буду прегледна и да је њихова намена јасна. Поред тога што ћете ставити илустрацију на дугме, добро је да испод њега и текстом напишете која је његова функција, а немојте заборавити и помоћ – када корисник мишем стане изнад дугмета треба да му искочи малени прозорчић који ће јасно описати намену тог дугмета.

Да би се корисници навикли на коришћење пречица на тастатури, неопходно је да знају за њих. То што ћете их навести у упутству програма није довољна помоћ, јер корисник не може стално гледати у упутство. Много је бољи начин да у самом називу опције у менију упишете и назнаку која пречица са тастатуре активира ту опцију. Немојте заборавити да назнаку пречице на тататури ставите и у опис на издвојеним дугмадима. Када су пречице тако наведене кориснику су стално видљиве и он ће их брже прихватити и примењивати их.

Програм треба да ради уместо корисника

Основна намена програма је да убрза рад тако што ће што је више могуће аутоматизовати процес. Коринсник програма више није онај који нешто ради, него онај који управља програмом да уместо њега обави посао. То значи да ама баш све што програм може да уради сам он треба и да уради, а не да то мора да ради корисник. Корисник само треба да одреди шта треба да се уради и да програму да довољно података како би то могао да уради.

Између осталог, програм треба да од корисника тражи само онолико података колико је неопходно. Ако нешто треба израчунати, програм то треба д ауради а не да чека корисника. Ако је потребан неки податак који је програму већ доступан онда он треба сам да га употреби, а не да чека корисника да га преписује. Ако корисник нешто промени а што условљава да се нешто друго промени, програм то треба да уради сам, а не да чека корисника да прилагођава све што је неопходно. Ако је потребно да се уради нека масовна промена, то треба да уради програм а да од корисника само узме довољно података да зна какву промену треба да изврши. Корисник треба што мање физички да ради у програму – он треба да смисли како нешто да се уради и да препусти програму да му то обави.

Ипак у аутоматизацији не треба претеривати. Врло је лоше да да се програм „направи паметан“ па да уради нешто како мисли да треба, а да не дозволи кориснику да тим процесом управља у потпуности.

А најважније је да програм проверава грешке. Корисник је човек и може му се десити да унесе неки податак погрешно или да нешто превиди или да има нетачне податке. Програм треба да се постара да што више таквих грешака примети и да или сам уради исправку или да кориснику скрене пажњу на грешку. Поверење које корисник стекне према програму нема цену.

Прилагођење програма окружењу

Различита окружења, неретко, имају различит кориснички интерфејс. Разлике су условљене много чиме, почев од разлике у хардверу па до различитог приступа у навигацији кроз опције. Довољно је упоредити виндоус, линукс, мек ос, и поготово разне мобилне платформе и видети да, поред много сличности, оне имају и великих разлика.

Када правите програм за одређену платформу, трудите се да максимално испоштујете правила и обичаје корисничког интерфејса те платформе. Не инсистирајте на правилима на која сте навикли на некој другој платформи, чак и ако она јесу боља, јер ваш корисник можда за њих и не зна. Он је сигурно навикао на начин како се ради у окружењу које користи и не треба да му отежавате присиљавајући га да ради другачије.

Задовољство на првом и последњем месту

Кључ успеха сваког програма је у томе колико је корисник задовољан док ради у њему. Задовољсто корисника је резултат поштовања свих чинилаца доброг корисничког окружења.

Ако постоји конкуренција више програма, обично је превага управо на оном који корисницима обезбеди највеће задовољство у раду. А тамо где нема конкуренције, она ће се врло брзо појавити и главни ослонац наступа на тржишту ће јој бити управо у бољем у корисничком окружењу које понуди.

Зато, правите програме који ће да рад чине пријатним и задовољством.


Поделите овај чланак са пријатељима


1 comment to Употребљивост (usability) програма

Leave a Reply

 

 

 

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Попуните израз тако да буде тачан: *